Хиландар и млади

Хиландар, и све што је Свети Сава створио, нису само материјални споменици – они су вечни подсетник на путу духовности, слободе и љубави према ближњем.

Хиландар је мост између неба и земље. На земљи си, али си спокојан и осећаш се слободно, као да си на небу.

На Хиландар не гледам само као на грађевину, већ као место које се уздиже ка небесима и где узношење молитви може помоћи да пронађем одговоре на многе недоумице које ме притискају. На овом месту где преовлађује мир, желим да кроз разговор са монасима и угледајући се на њих отворим духовне очи трудећи се да то стање одржим и да пред животним искушењима станем никада јачи.

Посебно очекујем да Хиландар буде за мене школа личног преображаја. Као спортиста који тренира теквондо, знам шта значе упорност и самоконтрола. Као иконописац, знам да уметност није само техника, већ и молитва. У Хиландару очекујем да све то повежем – да дисциплина постане смирење, а уметност молитва. Очекујем да научим да у себи помирим разум и веру, логику и тишину, снагу и нежност.

Са Хиландара се нећу вратити исти. После толико молитве, присуства монаха, живота какав је само на Хиландару могућ, нико не може да се врати исти. Све што тамо будем научио, осетио и проживео, користићу за наук. То искуство преносићу даље како бих и пријатељима приближио лепоту православног живота.

Царица тишине обасјала је моје срце зрацима безобалне љубави и родитељске утехе и помоћи, подстичући ме на непрекидну трудољубивост и слављење Творца – исконске ризнице смисла и вечних добара. Њено пребивање у тишини, коју непрекидно омета ехо наших искрених вапаја, осветљава путеве и стазе које воде ка тихом пристаништу непролазности. Помоћ коју пружа не зна за индивидуалност и разлике, већ повезује подвижнике и покајнике, праведнике и грешнике, истичући своје материнско крило као погодно за умор и бреме којим смо натоварени.

На Светој планини, испод моћног врха атоског, у зидинама чудесног Хиландара, на треперавој граници мора и неба, као снажни бастион пркосиш вековима Пресвета Богородице, мајчице наша трорука. Твоја трећа рука није само симбол захвалности, већ рука продужена за свет. Да помилује грешника, да загрли очајника, да додирне уплакан образ детињи и спусти се на моје срце када шапућем у етар и молим за милост у тамној ноћи…

Људи теже ка својим циљевима, али такође стављају најбитнију ствар на последње место, а то је унутрашњи мир. Живот је пун очекивања очекиваног. Нешто што ми очекујемо може бити реално и достижно, или пука машта. Ретко када очекујемо неочекивано. Ништа не може да нас обрадује као када добијемо нешто лепо што нисмо очекивали. Добијање очекиваног нема ту пуноћу радости јер је углавном предвидљиво. Од манастира Хиландара очекујем неочекивано, јер он већ стотинама година испуњава многа очекивања

„Стојим иза тога да прво треба спознати и открити себе и своја блага. Туђе може да сачека, никуд оно неће бежати. Треба обићи прво своју земљу, преврнути сваки њен камен и открити сваки њен сеновити, скривени кутак. Срамота је не знати историју, географију и културу својих предака и народа. Међутим, Хиландар се појављује као величанствен изузетак, није у Србији, а наш је. За мене он уопште није ван граница, у туђој земљи, нечијем туђем тлу…“

Данас, српски народ подлеже великим и снажним искушењима. Молитва и љубав се смањују, што ми се нимало не допада. Дакле, наш народ је данас угрожен и због тога сам много забринута. Такође, могу да приметим све мање људи на богослужењима, што ме у великој мери жалости. Хиландар је нада која у срцима православних Срба никада не умире. Светогорски манастир је наш ослонац и утеха у овим суморним временима. Од Хиландара, који је увек био уз свој страдални народ, очекујем да настави то да чини, мисионарећи и представљајући аутентичну оазу духовности, како некада, тако и данас.

Богородица Тројеручица помаже Хиландару, а исто тако помаже и свом православном народу, стога може помоћи и мени. Дубоко верујем у то да уколико ми буде потребна помоћ и обратим јој се, да ће учини све што је у њеној моћи да ми помогне, као што и многима помаже вековима уназад.

Хиландар није само споменик културе јер је споменик-грађевина која нас подсећа на догађај који је прохујао, а љубав према слову и просвећености је вечна као и спасење које нас чека у духовном животу. То је значајно више од догађаја или једне особе, то је трајна благодет и задужбина која је несебично служила не само нашим прецима, већ и свим наредним нараштајима и самим тим је Хиландар дело целе заједнице српских учених људи. Као такав, Хиландар је и једнствен чувар најважнијег облика српског постојања, а то је културно постојање.

Не волим кад људи пате, кад су несрећни, кад немају никог ко би могао да их саслуша овде на земљи. Не желим да гледам како људи малтретирају једни друге, уместо да љубе ближњега свога као самога себе. Волела бих да ми Богородица да бар мало моћи и снаге да успем да помогнем тим људима. Да успем бар зрно патње на овом свету, или бар у мојој околини, да склоним. Знам да је ово мало теже и за тражити, а тек за учинити, али исто тако знам да ко верује може и да успе.

Знате, на надгробној плочи преминулог стоје датум рођења и смрти. Између њих налази се танка црта. Управо она представља период који називамо “животом”. Као такав, са собом носи недаће, прилике, поносе, радости, гордости и предрасуде. На нашој је вољи хоћемо ли живети или преживљавати. Јер, какве су човечије мисли, такав је и живот. Морамо се помирити са чињеницом да ће нам већина ствари у животу бити наметнута.

Била сам веома мала када сам слушала прве приче о Хиландару. О чудесном принцу који се одрекао круне, наследства и владавине. Чије срце лепе принцезе нису успеле да освоје… Отишао је једне ноћи у лов, тихо и нечујно. Отишао је као принц Растко, а освануо као монах Сава. Далеко од свог царства, на светлој и Светој Гори! Од тада постаје и сам светлост и светионик, како себи тако и свом народу.

Хиландар је дар Божији, Светиња над Светињама, једно од највећих обележја нашег народа, наш идентитет. Подигнут је у време рађања српске државности и духовности, у време неприкосновеног Стефана Немање и његовог најмлађег сина, величанственог српског принца, Растка Немањића. Ипак, Хиландар је задужбина целе династије Немањића. Сви су они део себе уткали у њега. Надам се да ћу и ја једног дана, као потомак славних предака, када постанем самосталан, помагати овај манастир колико год будем могао.

Након овог дивног путовања и искуства, вратио сам се кући, у Београд. Дочекала ме је латиница, англицизми и објаве медија преплављене вулгарностима. Постали смо народ без стида и срама! Народ који је изгубио појам о смислу постојања! Где се изгубила духовност? Где је љубав? Где је вера? Док смо пратили пут Светог Симеона, Светог Саве и осталих наших предака и великих људи наше историје и културе, знали смо да смо на правом путу – путу човечности, моралности, доброте и знања. Данас смо изгубљени! Изгубили смо се у сопственој постојбини! Поред свега овога, ипак има искрених и поштених људи који су и даље свесни ко смо и шта смо. Њихове молитве осећамо у ваздуху.

Наградни пут у Грчку свакоме звучи добро, посебно у мојим годинама. Одмах на памет падају провод, друшто, девојке… Ипак, овај пут је другачије. Уместо туристичких хитова, овај пут, када се прича о Грчкој, ипак се мисли на најзначајније место по српски народ и српску Цркву. Манастир Хиландар на Светој Гори. Отићи тамо представља велику част, били ми велики верници или не, само видети шта су највећи који су ходали нашом земљом, попут Растка, оставили иза себе…

Много сам слушала о овом храму мира и спокоја. Осам векова су зидине овог светог места својим топлим загрљајем пружале утеху свима онима који су се надали да ће је управо ту и наћи.

Ваша молитва и мени даје снагу, јача моју веру и улива наду за спасење. Верујем да док је ваше молитве и овај свет може да се нада спасењу и Божијој милости. Читајући о вашем начину живота и покушавајући да га разумем, схватила сам да ако ви можете да дате тако много, онда бих и ја могла да се, више него раније, молим Господу, славим и величам име Његово и захваљујем му се на свему што ми је дао, јер за то је потребно тако мало труда.

У складу са оним што нам просветитељство поручује, биће човечје састоји се од три компатибилна, једном суштином обједињена дела: срца, нарави и ума. Ако вредност и једног од та три дела човек занемари и ниподаштава врата духовног, моралног и интелектуалног напретка пред њим заувек остају затворена. Од манастира Хиландар очекујем да буде наша водиља, која ће нас стазама колективне контемплације усмеравати ка неким светлијим временима.

Драги монаси, та слобода, мир и спокој који имате премашују тешке окове данашњице; ви сте штит скован од добрих мисли, великих нада и увек против зле коби разорних умова. Данас сви јуре за материјалним, нико да стане, да се окрене и запита — чему све то?! Сви су се удаљили једни од других, и од Бога, мисле искључиво на себе. Желео бих то да променим, али не знам одакле да почнем?! Можда сам још млад, али и Растко је био млад, а ипак, видео је прави пут. Ви сте наше видело, ви сте наша одбрана и подсетник да се Савина мисија никада не завршава.

Хиландар. За Србију много више од једне властите именице. Свето место које људима улива веру и наду за бољи живот.

Молим да ме (Богородице Тројеручице) на раскршћу живота, када нисам ни човек ни дете, а увек ћу бити и једно и друго, загрлиш јако, најјаче, да ми Твоја рука буде водиља, Твој топли длан уточиште.

Свет је данас суочен са бројним изазовима –стресом, анксиозношћу, алијенацијом и губитком смисла. Тишина Хиландара нуди лек за ове проблеме, подсећајући нас на важност духовне димензије живота.

Посматрам манастирске зидине. Шаренолике после многих надоградњи и поправки, оне истичу дуговечност заједнице која је центар српства. Посматрам влажну калдрму. Волим што је камен клизав. Подсећа ме да сам човек. Да увек могу да се оклизнем.

Тата ми на овом свету није оставио викендицу на мору, али ми је дао користан савет како да пронађем више мира и смисла у савременом свету.

Волео бих да дубље разумем живот монаха у манастиру. Како изгледа њихов дан, које су им дужности и чиме се све баве? Какве су њихове мисли и осећања док живе у тако Светом тихом окружењу у изолацији, далеко од бруталности и суровости савременог света?

На Светој Гори данас постоји 20 манастира и 12 скитова. Скитови су нешто слично манастиру, чак су неки и већи од њих, али немају статус манастира. Пуно тога је написано о Хиландару, и мислим да то превазилази све нас, да је део наше традиције и да је уткано у наше постојање. На Светој Гори је у званичној употреби стари (јулијански) календар и византијско време по коме дан почиње заласком Сунца.

Савремени свет се неће променити колективно. Свет се мења само онда кад сваки човек крене да мења и поправља себе. Нажалост, слободу, коју нам је Бог дао, злоупотребили смо. Наука нам је постала циљ, а научна моћ нам је надмашила духовну снагу. Уместо да нам наука буде за објашњење функционисања универзума, а духовност да нам даје смисао постојања, ми губимо духовност, а бесконачни универзум ограничавамо и од њега правимо изоловани кавез. И, у оваквом свету који непрестано вапи за материјалним достигнућима, тишина Хиландара остаје светионик духовног мира и мудрости.

Што сам зрелији, моја љубав према Христу и разумевање његовог страдања за наше грехе расте и због тога бих волео да посетим ово Свето место и сазнам о чудотворним, људима, необјашњивим феноменима манастира Хиландара. Сама помисао на ово Свето место, центар српске културе и Православља, као и на његову вишевековну старост, у мени изазива узвишена осећања.

Хиландар је оно што држи нашу веру на ногама. Он је био центар духовног и културног живота средњовековне српске државе. Кад не буде Хиландара, неће бити ни Православља.