Од Светог Симеона Мироточивог, краља Милутина и великог кнеза Лазара, манастир Хиландар се одликује не византијским, већ српско моравским стилом. Велелепни иконостаси, мермерни подови и стубови чине ово здање красним.

Свети Сава и отац Симеон изградили су колевку Православља у име Пресвете Богородице, мајке Господа нашег Исуса Христа и свих нас грешника. Икона је много, а манастир су осликавали најбољи византијски иконописци. Чудотворне су, величанствене и умирујуће. Икона Пресвете Богородице Попске, учинила је да се и они који су неверници запитају да ли су на правом путу. Доста сам се замислила чувши њену причу. Запитала сам се колико је тај монах згрешио, да Богородица није желела да буде у његовим рукама. Шта је требало да уради да спере грехе са себе? Нека језа ме обасипа кад погледам у икону, не у лошем смислу те речи, већ једноставно оставља ме недореченом.

А онда сам чула и за икону Богородице Тројеручице. Сећам се да је бака, још од малена, брату и мени читала књиге о вери, хришћанству, о Богу, тако да иако сам ту причу већ чула, сваки пут ми се чинила опет нова. Златни окови, дар од руских принцеза, чине је још лепшом, а сама Богородица више пута показала је да је њено место Хиландар, а она игуманија целе Свете Горе. Покушавано је да се икона однесе са свог места, међутим сваки пут се враћала тамо где и треба да буде – на игуманском месту.

,,Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом!”