„Не може се град сакрити што на гори стоји“, па ни твоја дела Сети Оче Саво, која и данас живе!  

Ти си наше друго име Христа. Ми Срби нисмо само  православци, већ и светосавци. Ми не живимо само православље, већ и светосавље. Славимо крсну славу и помињући свог небеског заступника, славимо и твоје име.   

Утабаним стазама твојих стопа ми и данас ходимо, јер си био личност на којој се темељи читав наш живот. Светионик духа и стуб мудрости. Изабрао си да будеш отац нације, а то значи бити вољан да се буде узор љубави. Та величина се мери снагом и спремношћу да подражаваш Небеског Оца, да би постао узор својим синовима – будућим очевима, као и заштитник својих кћери. То је љубав која подстиче, обавезује и постаје узор. Зато ти ниси само фреска на зиду или слава српских ђака. За нас ти си живи лик који боји душу осећајем непролазне радости. Ти обасјаваш и све будуће дане.  

Основао си прву школу, био проповедник и беседник, био писац. Писао велику „Повељу“ на пергаменту, а слагао бомбицине у прву библиотеку свога народа. Направио си прву болницу и прву водоводницу. Извојевао самосталност за своју цркву, постао први архиепископ, јеромонах и архимандрит. Зидао и градио, стварао и кућио и тако постао неразрушиви мост који носи и ова тешка времена.   

Одрекао се престола, свиле и порфире, круне и владавине. Унизио себе до земаљске прашине.   

А онда тако лак и слободан као соко летиш од Јерусалима до Свете Горе, преко мора и планина, а уместо крила две иконе чудотворне носиш, Млекопитатељницу, да нас храни и Тројеручицу, да нас милује. Штап Светог Саве Освећеног, да имамо где да се ослонимо кад поклекнемо.   

О теби, велики наш оче говоре и оне неисписане странице историје, најлепше речи прозе и стихови непрекидне музике. Појање монаха које и данас нежно обавија старе зидине Хиландара.   

Све ово није само траг у времену, ово је путоказ и пут у вечност.