Пре него што сам почео са писањем рада, помолио сам се пред иконама Светог Саве и Пресвете Богородице, верујући да молитва има снажну моћ, те да ће моју руку, мисли и дух водити Свети, као оне посвећене дијаке у средњем веку о којима сам сазнавао, читајући житија.

Још од своје седме године слушао сам о чудесном простору Свете Горе. Када сам са породицом боравио у Сартију, чудесни Атос издизао се из мора и стремио високо, високо небу, а мени, тада седмогодишњаку, неодољива је била помисао да тамо на врху борави сам Бог, те да онај ко има чисто срце може угледати његов лик када доспе до тога светог тла. Маштао сам како изгледа Бог који је творац свега, па и мене.

Тада нисам знао много о Светој Гори, а ни о Хиландару – осим да постоји неко свето место, недалеко, где се чуда догађају и где се присуство Бога осећа ближе него било где другде. У школи сам слушао на часовима о Хиландару, као и код куће од оца. Од тих првих сазнања реч Хиландар у мени буди мисли о Богу, поштовању и чежњи — у почетку необјашњивој и несазнатљивој до краја. Како је време пролазило, а ја растао и узрастао у знању, сазревала је и моја слика о Хиландару. О њему сам посвећено читао, слушао и размишљао. Право интересовање се пробудило тек када сам кренуо у средњу школу. У разговорима са професорима, а поготово кроз једну анегдоту са часа математике у којој сам сазнао да је мој професор посетио Хиландар и да га је то искуство дубоко променило. Професора нам је приповедао да када се вратио са Хиландар није био исти, био је другачији – смиренији, сабранији, као да се део тог светог места преселио у њега. Тада сам одлучио — ја ћу отићи.

Од Хиландара очекујем мир, тишину, али не само спољашњи мир, него и онај унутрашњи који је заглушен буком и брзином света, онај мир који ми данас толико недостаје! Некако очекујем да барем на трен будем ближе ономе што је истинско, стално и узвишено. Oчекујем сусрет – не са нечим, него са неким. Са собом . Са Богом. Посебно у мени буди радост  и надам се да ће ми очи дотаћи мисао Светог Саве из „Житија Светог Симеона“ – да се „ниједно место на земљи не може поредити са тим“ .  Зар то не говори све? И сада, док застаје моја оловка, помишљам, ако је он који је прошао и Цариград и Јерусалим и толика света места то рекао за Хиландар, онда моје срце и душа хоће да виде шта га је толико очарало и дирнуло. Када је моја професорка српског прочитала ту реченицу, моја душа се као магнет прилепила још снажније за тај поетички и духовни простор – за Хиландар.

Желим да осетим ту исту светлост, лепоту, ту тишину у којој је молитва гласнија од свих речи . Од Хиландара очекујем да ми покаже оно што је тихо, али битно, суштинско. Оно што не тражи пажњу, али је вредно дивљења. Не тражим од Хиландара да ми да одговори на сва питања. Не тражим ни чуда. Очекујем да будем послушан – месту, тренутку, тишини и молитви. Можда нећу доживети неку промену која се споља види, али верујем да ће се нешто  у мени променити, помаћи и да ће то нешто заувек остати ту, састављено. Можда неће ни бити неких великих откровења – али верујем да ћу се вратити другачији него што сам дошао. И очекујем да видим и осетим пут којим су ходили Стефан Немања, Свети Сава и многи други. Да моја стопала дотакну њихове трагове. Да осетим тежину нашега наслеђа, не као терет, већ као благослов. Да бар на тренутак будем део те велике тишине која најснажније говори, кроз коју су они ходили ка Богу, кроз истину и исконску веру.

И ево већ је прошла поноћ. Далеко је иза мене, а Хиландар и даље испред мене. Позни су сати — размишљам – шта ће се догодити ако заиста одем?! Можда ништа велико, а можда се баш тад догоди да постанем ближи себи, а надасве Њему – Богу.