Када год се сетим имена Светог Саве, у мени се јави осећај поноса и припадности. Не зато што је он само један од највећих људи нашег народа, већ зато што и данас осећам да је он присутан у нашем животу. Његово име чујем сваке године у школи на Савиндан, видим га у уџбеницима, у иконама у цркви, али највише га осећам као пример који треба да следим.Свети Сава је рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Могао је да живи безбрижно и у изобиљу, да се припрема за власт и да ужива у привилегијама које је носило порекло. Али он је изабрао нешто потпуно другачије. Ја могу да замислим како су његови вршњаци сањали о витештву, слави и богатству, док је он у свом срцу носио жељу да се приближи Богу и истини. Његов одлазак на Свету Гору био је велики шок за његову породицу, али је био почетак нечег што ће заувек променити историју српског народа.На Светој Гори, у манастиру Ватопед, Растко је постао монах Сава. Ту је учио молитву, послушност и смирење. Убрзо му се придружио и његов отац, који се такође замонашио као Симеон. Заједно су, уз помоћ византијског цара, основали манастир Хиландар. 

Хиландар је за мене више од обичног манастира. Када о њему читам, ја га доживљавам као једно духовно срце које куца већ више од осам векова. То је било место где су монаси преписивали књиге, учили младе, чували веру и давали народу снагу у најтежим временима. Када помислим на то да је толико генерација Срба, и у добру и у злу, налазило утеху у Хиландару, схватим да је то једно од најважнијих дела Светог Саве.Али његова мисија није се завршила зидинама Хиландара. Он је постао први српски архиепископ и изборио аутокефалност цркве. За мене то значи да је он успео да нашем народу подари духовну самосталност, да не морамо да зависимо од туђих црквених власти, већ да имамо своју, домаћу, која нас води.Свети Сава је мислио и на школе, и на болнице, и на законе. Он није био само монах у молитви, већ и човек који је знао да се народ мора образоватилечити. Могу да замислим како је изгледало када је он учио младе монаке да читају и пишу, и када је народу објашњавао важност слоге и вере. 

Када ме неко пита да ли је Свети Сава успео у својој мисији, ја без размишљања кажем – да, и више него што је могао да замисли. Његово дело није остало у његовом времену, већ живи вековима. Најбољи доказ за то је то што и данас, у 21. веку, славимо Савиндан као школску славу. Тог дана у мојој школи осећам посебну атмосферу. Певају се песме, рецитују се стихови, прича се о Сави као о првом учитељу. Тада осетим да ми сви, иако смо различити, делимо један исти дух и традицију.Хиландар је и данас живо место, упркос томе што је много пута страдао. Велики пожар 2004. године уништио је велики део манастира, али је воља да се обнови била јача од сваке несреће. Када читам о монасима који данас живе тамо, осетим поштовање, јер они настављају исту мисију коју је започео Свети Сава. 

За мене је Свети Сава пример како један човек, ако има снажну веру и визију, може да остави траг који траје вековима. Он ме учи да није довољно само живети за себе, већ да треба радити за друге, за народ, за будућност. Његове поруке су једноставне, али дубоке: вера, знање, љубав и слога. То су четири стуба на којима и данас можемо да градимо живот.Када размишљам о себи и својим вршњацима, схватам да је наша улога да наставимо оно што је он започео. Ми можда нећемо градити манастире, али можемо чувати веру, учити и поштовати једни друге. На тај начин његово дело неће бити само прошлост, већ и садашњост и будућност. Зато ја могу да кажем да Свети Сава није само историјска личност. Он је наш вечни учитељ и заштитник, пример како се љубав према Богу и народу претвара у дела која трају вековима. Његово дело живи у Хиландару, у црквама, у школама, у нашој култури, али највише у срцима свих нас. И све док га памтимо, његова мисија биће испуњена.