Очекујем мир. 

Очекивати од старог камења што уздиже се из горе и комада неба које над њом бди исто је што и признати да живиш у заблуди. Заблуди да је живот који око тебе зри дужан да до твог срца допре. 

Зар тражити истину међу таласима што обгрљују древне зидине и страницама њихове историје? Тражити истину у шапату што гором одзвања, а који ветар носи и до нашег прозора? Носи га упорно и непрестано, али ми не чујемо. Не чујемо, угушени буком свакодневице. Зато се од ње морамо удаљити.  

Не очекујем од таласа и камења, већ од себе. Да на пространој обали чујем тај лепет крила и шапат маслинове гранчице, и да њеном пелцеру, давно у мени засађеном, дозволим да дише, осети додир зрака и избије до облака. 

Сви смо ми у вечитој потрази за оним што је већ у нама. Док нам је само потребно да се од буке која нас гуши ослободимо. Али, док ветров је шапат гони, обузеће нас немирна олуја. 

Дакле, очекујем немир.