„Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.“  

Тако у Карејском типику пише Сава. Те речи добро осликавају његову животну филозофију. У српском народу он је симбол одрицања: принц оставља све за собом и иде да тражи новог себе, бољег себе. Зна да ће бити тешко, али се ни једног тренутка не предомишља. Тежи нечему већем, што се на двору не може наћи.  

Оно што је Сава поставио толико је чврсто да се не може срушити. Сава је инсистирао на православљу, учености и слози међу свим Србима и заиста, остао нам је заједничка полазна тачка. Велики део нашег народног идентитета заснива се управо на њему, а ако не директно, онда је служио као инспирација многим искреним и храбрим људима који су мењали свет.  Цео животни век је посветио племенитим делима која су га приближавала Богу, али не њега колико све нас који га следимо.   

„Сава, последњи од свих“ је био први у много чему. Први српски манастир на Светој гори,  Хиландар, оснива из љубави према Богу, према оцу и према целом српству. Хиландар никад није био само манастир, већ ризница српске писмености и у неку руку, друга држава. Он је чврста потпора и стуб који је тешко уздрмати. У њему време спорије тече и његов мир ретко ремете спољне ствари.  

Свети Сава представља плодан темељ: шта год да произађе по његовим начелима биће лепо и блажено. То важи за многе српске државе. Кад год да су биле покорене или увазалене, повратак Савиним вредностима их је ослободио и обновио. Сава је испод површине. Он не сија и није гласан. Некад може да се назре у очима или да проговори из срца.  

Кад га запале, његова пара нас греје, а његов дим нам испуни плућа и још га боље осетимо. Његов прах је свуда и све док је Срба и наше земље, Савина мисао живи и шири се кроз нас.