Кроз сурове зидине 

Што расту из стене, 

Кроз плес свете лозе 

Што никад не вене, 

Кроз пригушен говор 

Путића, баладу 

Што пева ми одор 

Док шетам у хладу, 

Кроз образе смеле 

Старинских купола, 

Што мир вечни деле 

Од греха и бола, 

Кроз свеће што вичу 

На зидове неме, 

Ми вечности причу 

Приповеда време. 

А повест зидина  

О сопственом лику 

Је родио поглед 

На обичну слику. 

Не могу да срочим, 

Ал’ срце ми схвата 

Шта биће кад крочим 

У та света врата.