Свети Сава, рођен као Растко Немањић, изабраник је Божији коме дугујемо велику захвалност. Још од малих ногу светитељ се истицао и показао интересовање за веру, читајући духовне књиге које му је отац доносио, постећи, молећи се, дарујући сиромашнима… Његов живот, као и животи многих светих отаца, одише скромношћу, смирењем, љубављу, поверењем у Господа. Одрекавши се материјалног и земаљског, Свети Сава је пошао јпутем који води у Царство небеско, за миром који можемо имати само уз Христа. Иако су његови родитељи желели да се оствари као супруг и отац, Свети Сава је следио Божију вољу. Монашки живот је његов позив. Ипак, ова вест није дочекана најбоље у Расу. Родитељи су га оплакивали, заборављајући заправо колики је то подвиг. Њихова реакција није неуобичајена. 

Ми, често заузети земаљским пролазним недаћама, удаљавамо се од Господа, бринемо се, кукамо, осуђујемо, залутавши мислимо да је сутра обећано, заборављамо суштину. Сматрамо да је свима нама дато да оснујемо породицу, слепо не сагледавши дубљи смисао, већ монашење тумачимо као трагедију, као неку тужну вест. Земаљске бриге у потпуности нас заокупљају и ми заборављамо на спасење, те се жалостимо кад се неко замонаши. Монашки живот није лак, као што није лак ни породични живот. Нормално је да није једноставно, оба позива су подједнак подвиг, али  чему бисмо се ми научили када би све било тако лако разумљиво? Зато не треба омаловажавати ни брак, ни монаштво;  труд и мучеништво свакако неће шкодити, напротив. Људима који ступају у свету тајну брака од изузетног је значаја да Христос буде центар тог брака, да води породицу. Без Њега ми смо изгубљени попут оваца без пастира, крст нам постаје претежак, иако је свако од нас добио тачно онолико колико треба. 

Изабравши пут монаштва, Свети Сава постаје наш најзначајнији просветитељ. Заслужан је за самосталност Српске православне цркве. Као први српски архиепископ, подучавао је свештенике тог времена, отварао школе и манастире. Био је ктитор, допринео је многим светогорским манастирима, са браћом Вуканом и Стефаном завршио је Студеницу, а касније са братом Стефаном започео је подизање Жиче. Празнујемо га као школску славу широм Србије. Почев од јутарњег богослужења у цркви до  свечане приредбе у школи, одајемо част заштитнику просветних установа.  

Он живи кроз нас и у нама путем Светосавских повеља које се додељују најуспешнијим и најбољим просветним радницима као и у литерарним конкурсима,  посвећеним његовом лику и делу. Оставио је књиге иза себе, а његово „Житије Светог Симеона“ налази се у наставном програму средњошколаца. О Светом Сави и дан–данас се пише, инспирација је многима. Писале су се, пишу се и писаће се књиге о светогорском монаху и у далекој будућности,  кад нас више не буде било. Заједно са својим оцем, заслужан је за оснивање Хиландара, манастира који сваки мушкарац православне вере тежи да посети, да га дух Савин прожме читавим бићем. 

Овим конкурсом је створена јединствена прилика за ученике наше школе да посете Хиландар и предворје Свете горе. У осетљивом периоду одрастања , за нас је то заиста дар и благослов. Године у којима смо, не називају се без разлога, магареће. Зато је важно истраживати душекорисне теме, бити сталан на литургији, постити, уздржавати се од лоших мисли и дела, ширити љубав и топлину. Поставља се питање да ли уопште и у којој мери ми то чинимо. Да ли је наше срце удаљено од Бога, да ли поштујемо светитеље који су страдали мученичком смрћу Христа ради, да ли би Свети Сава данас могао са поносом да гледа свој народ?  

Можемо поћи од најгорег и жалити се на људе око себе, како никада није било горе, како су негативне вредности све више вредноване, а оне корисне одбачене и недовољно цењене. Али, да ли се ико од нас претходно загледао у себе? Да ли ми идемо у цркву, да ли дајемо све од себе да будемо онакви какве нас Бог жели, или само очекујемо од других оно што ни ми сами можда немамо да понудимо. Вероватно бисмо нашли прегршт слабости, али ми дозвољавамо гордости да управља нама. Истина је да зло постоји, али постоји и добро. Ако већ препознамо лоше, зашто не порадимо на томе?  

Имамо толико разлога да се радујемо. Зато није право питање да ли је Свети Сава успео у својој мисији. Право питање је да ли се ми трудимо да живимо хришћански, по учењима Светог Саве. Трудимо се да живимо по Јеванђељу, поштујмо једни друге, праштајмо, молимо се свакодневно. „Останимо у подвизима ка добру. Ни на десно, ни на лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се што јесте“, поучава нас светитељ у Хиландарском типику.