Живимо у времену у коме је све доступно на само пар додира екрана. Брзине преноса информација су веће него икада до сада. Сваки тренутак наших живота је уско повезан са модерном технологијом, журбом, нервозом, бригом… У данашње време, људи су услед хаотичног темпа који друштво поставља, заборавили стварно да живе и да осећају мир и склад са самим собом. Када размишљам о одласку у Хиландар, не питам се шта ћу тамо видети, већ шта ћу научити о самом себи.

У данашњем свету, никада нисмо стварно присутни у ономе што радимо, нити осећамо да нас ико истински слуша и разуме јер су људи свевремено испуњени бригом о другим проблемима који их могу мучити. Хиландар, иако место старо осам векова, верујем да ми може пружити много више одговора на права питања него сва технологија која ме свакодневно окружује. Људи иду у Хиландар јер је то место које може да им истински пружи мир и бег од свега чиме их свакодневни живот притиска. Својим одласком у Хиландар, желим да у његовој бесконачној тишини останем сам са својим мислима и фокусирам се на себе.

Човек је окружен константном буком. Чак и када смо сами, поруке, обавезе и бриге нам узбуркано пролазе кроз мисли. Тишина се не осети само као одсуство звука, већ онда када први пут чујемо себе. Верујем да се тек у таквој, налик нереалној атмосфери могу поставити питања о којима ретко стижемо да размишљамо. Током одрастања, сви нас увек питају шта ћемо бити кад порастемо, а ретко ко пита шта желимо да постанемо. Знање и успеси говоре о нашим постигнућима, али не и о томе каква смо особа постали. Верујем да је пре свега тога најбитније изградити добар карактер, а управо су самоконтрола, дисциплина и сталоженост особине на којима треба градити личност, док ће све остало доћи са тим. Очекујем да победим себе који сам данас и да се научим тим правим вредностима које би сваки човек требало да поседује.

Свакодневно се трудим да будем најбољи у свему што радим, у школи и на такмичењима непрестано учећи, на тренингу борећи се са противником, али у последње време почињем да схватам да је најтежа борба, она коју водимо са самим собом, она у коју се свако од нас плаши упустити. Плашимо се да ћемо чути истину о себи, истину о томе да није лако бити човек. Ако никада не изађемо из зоне комфора и не боримо се да будемо бољи, која је онда поента живота? Превазићи сопствене слабости и суочити се са својим умом је најтежа препрека од свих, а својим одласком у Хиландар, надам се да ћу добити енергију да је превазиђем. Желим да за то, иако кратко време, погледам на живот из другачије перспективе која се може постићи само тамо, у условима дубоког унутрашњег мира. Надам се да ћу много тога понети одатле, у себи, али такође и да ћу оставити лењост и нестрпљивост и покидати те ланце који ме држе на путу до постанка боље верзије себе. Поред духовног пута, желим да осетим светост места које су наши преци, још од времена Светог Саве чували и поштовали. Мисао да су тим истим стазама ходали људи који су чували веру, мир и традицију задњих осамсто година ми ствара посебно дивљење и привлачност.

Од Хиландара очекујем да ћу пронаћи себе и остварити јединство са Богом и са самим собом. Волео бих да одем тамо јер верујем да ћу по први пут имати прилику да поставим права питања, духовно се унапредим и добијем нови поглед на живот и себе.