Седим тако и размишљам шта заправо очекујем од Хиландара, зашто имам толику жељу да посетим то свето место. Имам пуно родбине и познаника који су већ били, али када боље размислим, неће и не може га свако доживети на исти начин. Нисмо сви кренули из исте тачке, нисмо се сви под‌једнако припремали молитвом, делима и размишљањима, али оно што ће свако тамо осетити јесу спокој и мир.

Обавезе, притисак и очекивања за нас ученике Математичке гимназије присутни су на сваком кораку. Ипак, на крају сваког дана, често испуњеног одласком у школу, тренинзима или временом проведеним са пријатељима и породицом, оно што ми доноси истински мир јесте молитва и разговор са Богом. Време неумољиво пролази, али нека енергија, нека посебна драж коју тада осетим, не престаје да сија у мени. Знам, све ово може деловати као бајка, као идеалан, неки би рекли чак и непостојећи свет, али зар није управо то оно у шта треба да верујемо? Тај осећај научио ме је да не верујем само ономе што могу да видим и додирнем. И сваки пут је исти – сваки пут осетим неизмерну љубав коју желим да поделим са другима, иако сам тада сасвим сам у крајичку своје собе.

Можда се неко пита какве све ово има везе са Хиландаром и зар нису ово само мисли једног обичног човека. Ипак, управо у томе лежи одговор. Одлазак у Хиландар за мене није само путовање, већ жеља за новим циљем, новим сазнањима и искуствима која тренутно не могу ни да замислим. Колико је само светаца оставило иза себе дела, жртве и духовну оставштину коју данас треба да поштујемо, чувамо и наставимо да развијамо.

Као ученик ове специјалне школе, свакодневно увиђам колико је могуће научити од других људи. Никада нисмо најпаметнији и никада нећемо бити савршени, али верујем да је управо то оно што би Исус желео да разумемо. Као што наше усавршавање, молитва и вера немају крајњу границу, тако је и пут ка духовном животу непрекидан.

И бићу искрен, јер какви треба да будемо пред Богом ако не искрени. Нисам се истинском духовном животу посветио онолико колико бих желео. Нисам довољно читао, образовао се и редовно посећивао литургије, упркос жељи да напредујем у вери. Али човек је створен да греши, да пада, али и да из својих грешака учи. Управо тада, када нам се учини да је наша веза са Богом најслабија, имамо прилику да је изградимо још чвршће.

Сматрам да ће ми Хиландар приближити праве животне вредности и показати ми колико су оне важне. Живимо у времену које често делује недуховно, у свету који жуди за променом и којем су потребни људи спремни да ту промену донесу. Као Христови ученици, позвани смо да дамо све од себе како бисмо ширили добро, веру и љубав међу људима.

Јер ја не мислим да је Хиландар само једно лично искуство. Верујем да он учвршћује везу међу свим хришћанима. То сам могао да наслутим кроз разговоре са људима који су имали, рекао бих, јединствену животну прилику да посете једно од највећих православних светилишта. У њиховим речима и утисцима осећао се посебан мир који је тешко описати, али који оставља траг.

Из дана у дан, из вечери у вече, дубоко размишљајући излажем своје мисли. Често се ухватим како пред спавање размишљам како би изгледао један дан проведен у Хиландару. Да ли је све ово само сан или заиста имам животну прилику пред собом? За сада могу само да замишљам себе тамо. На том дивном полуострву, од ране зоре у молитви, осећам неизмеран спокој и безбрижност, док цвркућу птице, сунце обасјава манастирске зидине, а вредни монаси не престају са радом и молитвом.

Зар би ми онда ишта у животу требало да буде тешко или мрско? Зар није управо то мотивација коју човек може да понесе са собом и да је пренесе другима? Да се трудим да делим знање, чиним добра дела и помажем људима баш као што је Исус чинио. Нека ми управо Исус подари благослов да посетим највећи православни манастир, Хиландар.