У сан ми је дошло једно време давно
И у том времену једно име славно;
У времену двораца, раскоша и блага,
Царски син за скромношћу и миром Божјим трага. 

Племићи се ките и сребром и златом,
И подижу велелепне куле у висину,
А Растко по Божјој вољи мири брата с братом,
Јер у похлепи спознаје пролазност, празнину. 

Погледа је блага и бледога чела
Схватио да душа је вреднија од тела;
Да пролазног живота време цури као течност,
Па уместо смртности, изабрô је вечност. 

Презрео је власт, богатство и круну,
Гледао је велможе како духовно труну.
У наслеђу апостолском нашао је сврху
И на пут се отиснуо ка духовном врху. 

За пастирски штап мењао је царско жезло,
И врлину духа богонадахнут је стекô;
Световно и страсно у њему је ишчезло;
Као тиха, бистра вода живот му је текô. 

Одлуку је донео, на дуг пут се дао,
До ризнице православне, до Атонске горе,
Снагом Духа Светог препреке је савладао
И стигао до светиње окружене морем. 

Стригао је косу и постао Сава,
Божју мудрост спознала је светитељска глава.
Монашки је живот посветио вери
И Небеског Царства себи отворио двери. 

Одрекô се световног за аскетска начела,
Ал’ на народ свој заборавио није;
За српство је велика учинио дела,
Ужарио искру вере у срцу Србије. 

Градио је цркве, болнице и школе,
И лучом Господњом српски народ просветлио;
Учио сељаке како да се Богу моле,
Најсветијој мисији све благо посветио. 

Са српских је застава коловрате скинô
И Србину даровао погачу и вино,
Па се српски народ одрекô Сварога
И веру учврстио у истинскога Бога. 

А највећу светињу је с оцем саградио,
Историју православља вечно наградио
И баштини српској дао непроцењив дар
Створивши јој вечни спомен – манастир Хиландар. 

У повести српској уклесано му је име,
Словесности и морала постао је пример.
Поред Саве ништавни су грофови, барони,
У сили добра нема, тиха вода брег рони. 

Ову епску причу сањам тако често,
Тражећ’ исцељење душе и спокој од Бога;
Сањам мир што доноси оно свето место,
Да на Свету Гору једном крочи моја нога. 

Сањам тако дубоко, живописно, стварно,
Све док ме не пробуди хладноћа и језа,
И подсети на данашње кобно време кварно,
И да човечанство више од греха не преза. 

Од Христа се удаљисмо далеко у таму,
Напуштен је остô олтар у Господњем храму;
На иконе више нико не окреће главу,
Издали смо срамно нашег светитеља Саву. 

Све земаљске радости смо лишили суштине,
Побегли у разврат од чистоте и топлине,
Не видевши да живота нема без врлине,
Да је без ње мрачан кô океанске дубине. 

Праву љубав пожуда сад тежи да повреди,
Више нема значење исконска лепота,
А тамо где шкољка више од бисера вреди,
Све је теже наћи смисао живота. 

Ко није опраштао, делио, волео,
Са блаженством духовним се никад није срео,
Себичност и пакост разум је проклео,
Смисао је пронашао ко је то прозрео. 

Но, данас нико не воли, удара брат на брата,
Пострадаће човечанство од сопственог рата,
Као да нам страшни суд ближи се и спрема,
Миром свет се назива, а у њем’ мира нема. 

Он празнину оставља у души благородној,
Светлости јој треба као кише земљи плодној,
А светлост души извире с Божјег светионика,
Спасиће се душа подобнога поклоника. 

Ал’ то грехом заслепљен не види сваки човек,
Већ тумара мрачном шумом тражећ’ благостање;
Запоставља душу и у понор тоне довек,
Забрањеног дрвета посећи ће га грање. 

Поука нас натраг води мудром Светосављу
И за смислом потрази наших светих отаца.
Да живимо у слози, добробити, здрављу,
Пронађимо животе старих хришћанских мудраца. 

Испунимо срца наша благошћу, ведрином,
Јер спасење је у чистој и дечјој нарави,
А српство нек се дичи светородне лозе сином,
Нек ускликне с љубављу светитељу Сави!