Када се изговори име Хиландар, не чује се само име једног манастира. У том имену сабрана је читава историја једног народа, тиха и непрекидна молитва која траје вековима. Он није само грађевина саздана од камена и каквог дрвета, он је сведок духовности, чувар православља и вечна свећа која гори за све нас, без обзира где смо и ко смо.

И док размишљам о могућности своје предстојеће посете, не могу а да се не запитам: да ли ја треба нешто да очекујем од Хиландара, и да ли то свето место нешто очекује од мене? Да ли је исправно да ја, као млад човек који тек корача животним стазама, нешто ишчекујем од места којим су вековима обитавали свети људи, у коме су се молили они који су изабрали Бога и духовност изнад свега.

Ипак, човек је ту да тражи и пита. И зато моја очекивања постоје. Она нису земаљска. Не ишчекујем раскош нити удобност, већ ишчекујем сусрет са тишином која нипошто није празнина, већ простор у коме душа разговара са Богом. Очекујем да ме Хиландар научи да је тишина понекад јача од речи, да је молитва ду8ља од сваког разговора и да је смирење највећа победа коју човек може постићи.

На Хиландару очекујем да осетим шта представља православље у свом најчистијем облику. Очекујем да унутар манастирских зидина видим сведочанство Христове љубави која је кроз векове чувала наш народ. Очекујем да у сваком трептају свеће препознам пламен вере који не може бити угашен.

Сваки пут када помислим на Хиландар, не могу а да не помислим и на његове ктиторе, Светог Саву као првог просветитеља и првог архиепископа аутокефалне Српске православне цркве и Светог Симеона као оснивача прве српске државе. Савино одрицање од световне славе и моћи државника и његова жудња за Царством небеским, као и смирење Симеона, његовог оца који је у монашком животу пронашао вечни мир, примери су који нас опомињу. Од њих учимо да истинска снага почива у скромности, а истинска величина у служби Богу. Њихова жртва и љубав, преточени у зидине Хиландара, до данас трају као сведочанство да је духовно темељ сваког трајања.

Очекујем да истински осетим шта значи покајање, јер Хиландар није место на које човек долази савршен, већ место на које човек долази да призна сопствену слабост. У том признању, у тој скромности, крије се највећа духовна снага. Очекујем и да се моја младост сусретне са мудрошћу и искуством монаха, са њиховим тихим и постојаним животом који сведочи да је могуће бити срећан и без онога што савремено доба намеће као успех.

Можда све ово и нису очекивања, можда су то жеље које су у мени по8уђене на саму помисао на Хиландар. Јер можда суштина и јесте управо у томе да Хиландар од мене очекује више него што ја очекујем од њега. Очекује отворено срце, спремност на слушање и смирење, очекује нашу захвалност за све векове у којима је чувао нашу веру, наш идентитет.

И зато када кажем да очекујем нешто, знам да негде ду8око у се8и заправо очекујем сусрет са самим собом, са оним што је у мени слабо, али и са оним светлим у мени. Очекујем да се у сусрету са вековним молитвама, истински пробуди и моја молитва, а да се у сусрету са тим вечним зидовима ојача и моја вера.

На крају, можда је најисправније рећи да од Хиландара очекујем да ме научи да ништа не очекујем, већ да прихватим оно што ми је дато. Јер Божја благодат није нешто што се очекује, већ дар који се прима у смирености. А ако са Хиландара кренем са тим осећајем, са осећајем мира, истинске вере и духовне снаге, онда ћу знати да је Хиландар испунио сврху свог постојања на мом животном путу.