Када помислим на Бога и веру, обично прво помислим на мир. Шта је то мир? За свакога је другачије. Али за мене су то Бог, вера, људи послати од Бога. Све то, мени најбитније, налази се управо на Светој Гори. 

Од смрти моје баке осетила сам дубоку, неописиву потребу да се повежем са Богом. Од тада се сваки дан молим за здравље и љубав мојих најмилијих. У свим тешким тренуцима прво бих се помолила и то је оно што ми је давало снагу, љубав и наду. Та нераскидива повезаност и унутрашње знање да је неко уз мене, пружа ми утеху да све иде како треба. Некад бих се запитала зашто се нешто лоше дешава баш мени, али убрзо бих схватила да за све постоји неки разлог и да је то само делић Божијег плана. А када ми се десе лепе ствари, када ме обузме чиста радост, такође увек прво захвалим Богу. Нада, вера и љубав су оно што ме води кроз већину животних догађаја, као звезда у мом бескрајном плавом кругу.  

Кад год одем на литургију или у цркву, осетим тај јединствени, узвишени осећај  мирa. То благостање, мир и чиста духовност остају дубоко урезани у мом срцу.  

Свесна сам тога да ћу Хиландар видети само издалека, али свакако имам огромну жељу да посетим то свето место које су саградили наши великани. Замишљам како шетам грађевином коју су вековима раније основали Стефан Немања и Свети Сава и видим како у светлости свећа и мирису тамјана наши први светитељи утиру пут православљу, палећи бакље светлости која и данас сија. Та светлост је наш пут, наша заповест и тај пут води право до Хиландара. На том светом месту осетила бих чар историје и повезаност са домовином, иако бих од ње била удаљена километрима. Замишљам да бих тамо осетила још дубљу повезаност са Богом и са самом собом. Можда бих научила нешто ново о себи, о вери, о мојим схватањима. Волела бих да искореним неке своје лоше навике и да из Хиландара понесем нове животне поуке. Да постанем смиренија, разумнија, скромнија и да пронађем захвалност за све нама уобичајене ствари. Очекујем да бих променила и свој поглед на овоземаљски живот. Почела бих да живим пуним плућима. Замишљам да бих пронашла и ту неку снагу која би ми омогућила да пратим непорецив Божији пут. Верујем да бих духовно ојачала, пронашла још више љубави према себи, ближњима и према Богу.  

Свако јутро које започнем молитвом иде по плану, али не по мом, људском, већ по савршеном Божијем. Живот је често непредвидив и неправедан, али нас увек одведе тамо где нам је суђено. Кад год урадим неко добро дело, осетим ту непроцењиву лепоту унутрашњег мира.  

Мислим да пут који сам одабрала нисам бирала сама, већ да је тај пут одабрао баш мене. Очекујем да ћу са Хиландара доћи боља, свеснија и захвалнија. Можда ће ме сваки нови дан, који дочекам на тако светом месту, духовно повезати са онима чијим стазама корачамо вековима. Једна од најчвршћих веза која ми даје снагу јесте вера. Будућност која ме чека, знам да је послата од Оног који зида и кад руши, који спаја мир и неспокој, који спаја душе, људе и веру. Та звезда водиља, која је морнарима давала светлост на путу, данас је и моја светлост у тами. Светлост која је истрајала толики низ година данас и мене обасјава. То jе пут Светосавља којим желим да идем.