Постоје питања која не старе. Она прате човека кроз векове, без обзира на то где живи и у каквом времену одраста.  Ко сам? Зашто сам овде? Шта живот чини вредним? Пре више од осам векова, та питања постављао је и млади Растко Немањић.

Иако је имао богатство, углед и сигурну будућност, осетио је да постоји нешто важније од свега што му је свет могао понудити. Напустио је двор, богатство и сигурност живота који му је био обезбеђен. Одлучио је да оде на Свету Гору и посвети се духовном животу. На први поглед, та одлука делује необично. Зашто би неко ко има све што многи желе напустио такав живот? Одговор се можда крије у једној јединој речи – смисао. Растко је трагао за нечим што је вредније од  материјалног  богатства, моћи или славе. Није тражио ново место за живот, већ дубљи смисао постојања.

Чини ли вам се да његова одлука делује далеко од света у коме живимо? Данас нас окружују технологија,  друштвене мреже и непрекидна бука информација. Међутим, када мало боље размислим, схватам да се суштина није променила. И ми данас тражимо смисао. Само су путеви којима идемо другачији.

Млади људи данас често траже одговоре у успеху, образовању, путовањима, спорту, уметности и каријери. Сматрам да у томе нема ништа погрешно. Човек природно тежи да напредује и оствари своје способности. Ипак, дешава се да после сваког постигнутог циља остане осећај да нам нешто још недостаје. Као да се иза сваког освојеног врха појави  нови. Тада схватамо да смисао није само у ономе што имамо или постижемо, већ и у ономе што постајемо.

Чини ми се да је управо то једна од највећих порука коју нам оставља Свети Сава. Његова потрага није била бекство од живота, већ тражење истине о животу. Он је разумео да човек не може бити истински испуњен ако занемари свој унутрашњи свет. Данас, када смо непрестано повезани са другима, често заборављамо да будемо повезани са собом. Ретко остајемо сами са својим мислима. Као да се плашимо тишине, а управо у тишини човек понекад најјасније чује себе.

У времену у коме непрестано гледамо у екране, све ређе гледамо у себе. Знамо шта се дешава на другом крају света, али понекад не знамо шта се дешава у нама самима. Плашимо се тишине јер нас она суочава са питањима на која није лако одговорити. А ипак, можда управо у тим тренуцима тишине почиње истинска потрага за смислом. Свети Сава нас подсећа да човек није само биће које мисли и ствара, већ и биће које трага. Не за пролазним успехом, већ за оним што животу даје дубину и трајну вредност.

Духовност не видим само као одлазак у манастир и молитву. За мене је духовност и способност да будемо искрени према себи, да препознамо добро у другима, да се боримо против себичности и да не дозволимо да нас материјалне ствари потпуно одреде. Она се огледа у начину на који разговарамо са људима, у спремности да помогнемо некоме коме је тешко и у способности да сачувамо своју савест чистом чак и када је то најтеже.

Врло често су ми мисли на Хиландару о коме знам из књига, емисија, али и из прича некога ко ми много значи у мом животу. Наиме, Хиландар је на неки начин повезан и са мојом породицом.  Док је моја мама била трудна са мном, дека је боравио  неколико дана  у Хиландару. Са Свете Горе нам је донео освештене врпце које су биле у додиру са појасом Пресвете Богородице. Те врпце су и дан-данас у нашем дому. Моја мама је њима  повијала и мене и моју сестру, те и данас  осећамо сви у кући њихову  благост. То се догодило пре шеснаест година, много пре него што сам могла да разумем значај молитве. Данас, када учим о Светом Сави и размишљам о његовом одласку на Свету Гору, осећам да Хиландар за мене није само име из уџбеника, већ део породичног сећања који ме усмерава  на духовне вредности које се преносе са генерације на генерацију.

Док размишљам  о смислу живота и нашој повезаности са Растком, закључујем да не постоји један одговор који важи за све људе. Свако има свој пут и своја питања. Верујем  да смисао не налазимо онда када мислимо само на себе. Налазимо га када наше знање, труд и таленти постану корисни и другима. Човек је најиспуњенији онда када осећа да његово постојање оставља траг доброте у свету.

Свети Сава није остао упамћен зато што је пронашао мир само за себе. Остао је упамћен зато што је своју духовну потрагу претворио у службу другима. Постао је учитељ, просветитељ и једна од најзначајнијих личности наше историје. Његов живот показује да тражење смисла није окретање леђа свету, већ пут ка томе да свет учинимо бољим.

После 835 година од одласка младог Растка на Свету Гору, његова питања и даље живе. Уверена сам да већина мојих вршњака размишља о смислу живота и тражи га, свако на свој начин. Можда га нећемо пронаћи на истом месту као он, али можемо следити исти немир који га је водио – жељу да разумемо себе, да будемо бољи људи и да осмислимо живот који има дубљу сврху од пролазног успеха. На крају, човек се не мери само оним што је стекао, већ и оним што је дао другима и оним што је постао.