Оклевам да кренем са писањем на ову тему већ неколико дана. Не зато што ми то представља велики замор, или ме не интерсује, већ не знам како да приђем датој ситуацији. Постоје два начина: први је да слажем и причам о томе како имам жељу (али не и страх) да упознам чари и моћ Хиландара, центра српске цркве(!), а други је да кажем своја искрена осећања. Тако размишљајући, схватио сам да свеједно не постоји права шанса да мој рад буде изабран као најбољи, па сам се одлучио за другу варијанту. Вероватно тежу, али и истинитију.

Ја сам Вељко, и ја сам површни хришћанин. Драго ми је.

Овај појам сам први пут искористио причајући на тему религије и побожности са једним драгим пријатељем који се слатко насмејао када је чуо нови термин. Ја га се додуше не одричем (ни пријатеља ни термина!). Рођен сам у породици истих таквих „површних хришћана“ и знао сам одувек да на питање, „Шта си ти?“ (везано за вероисповест) одговарам са „Православац“. Шта је то значило нисам у потпуности знао, као што не знам ни сад. Славио бих Божић и Ускрс уз велике ручкове код фамилије, дуго не знајући да ли се данас „Онај“ родио или васкрсао. Одлазимо једанпут годишње у цркву, тек уочи славе, а и тад је, уместо приближавања моје душе Богу, увек актуелнија тема колико ће гостију бити, ко ће шта донети итд… Не бих рекао да смо атеисти јер у нашој породици постоји традиција веровања, али је то веровање просто – површно. И то је уреду. То је дуго било уреду, али мислим да се неке ствари мењају.

Једна од навика коју сам стекао као мали, у склопу „нашег“, породичног хришћанства, јесте молитва пред спавање. Сам или са сестром, говорио бих три молитве – „Оче наш“, „Богородице Дјево“ су регуларне молитве које зна већина православаца, али ту је била и трећа, полунаучена, полуизмишљена, која нас је бранила од кошмара. Ноћи када се не бих помолио биле су ретке и случајне, али су молитве све више постајале обичне речи које су губиле своје значење и које мој мозак није ни регистровао. Овако је било до пре годину дана, када сам једне вечери схватио да се молим, а да за то немам праву основу. Осећао сам се прљаво јер сам том молитвом себе лагао, а страховао сам да, ако Он стварно постоји, мора бити љут што ја тако чиним. Као да тражим његову помоћ, а иза леђа држим прекрштене прсте. Више се не молим. Некад само, из навике, када се осећам лоше и када се плашим да размишљам, почнем да понављам речи „Оче наш, који си на небесима нека се…“.

Данас о Богу често причам са још једним блиским пријатељем који је скоро прочитао Свето писмо. Из искрене радозналости постављам питања и потпитања која вероватно и њему досаде. Додуше, после наших разговора, када се разиђемо, током дуге вожње аутобусом до куће нешто ми стегне стомак, а у грлу ми се створи кугла гриже савести која ме тера да размишљам. Да ли је довољно? Да ли је довољно водити „нормалан живот“ пун разног садржаја – породице и пријатеља, школе, позоришта, филмова, касних субота са сестрама… Да ли то све може дугорочно задовољити човека (односно барем мене), или ми на мом путу фали још једна перспектива, која ће свој траг оставити на све друге и заувек променити како размишљам, шта ме инспирише, променити моје вредности и идеје о свету. Плашим се да ме не прогута, да ме не сузи. Отворених схватања, мислим да сам мало лакше прошао кроз свет до сад, волео неке људе више и развио нит емпатије за друге. Али, ко зна, можда ће ми вера отворити нека нова врата, иза којих се крију осећања и мисли о којима нисам могао ни да маштам…

То би био једини прави одговор на питање „шта очекујем од Хиландара“. Надам се да, када би мој рад у неком лудом сценарију био изабран, и када бих отпутовао на Атос, тамо пронашао звезду водиљу на свом путу ка Богу. Потрудио бих се да на Свету Гору дођем спреман да саслушам и размислим о ономе са чиме бих се тамо упознао, у нади да и ја пронађем своја врата „слободе“. До тад ћу, кроз разговоре, представе, књиге и филмове из далека посматрати оно за чиме можда негде у дубини жудим. Једног дана, ко зна можда и ја будем био прави хришћанин, или пак Јевреј, муслиман, Хиндус, будиста…