Служба. Гласови многих шире се наосом цркве краља Милутина у Хиландару. Седим. Поред мене је Волусијан. Седи прекрштених руку. У њима држи бројаницу. Пева у себи. На неки моменат испушта глас. А, онда ућути. Све то док над нашим главама пуцкета свећа у кандилу. Мрак је. Иконе се слабо виде. Као поље божура пред олтаром стоје монаси са свећама у рукама. Посматрам их. Једино је код њих светлост. Вера је светлост. Тамо је има много. Код нас је само кандило. Мора да је Волусијанова вера у питању. Моја не би могла бити.

Седимо већ неколико четвртина сата. Умор нас не призва к себи. Седимо и слушамо. Један монах, по имену Грацијан, прође до врата и прекрсти се. Волусијан само погледа у његовом правцу на брзину, али се врати својој молитви. Почео је да пролази руком кроз своју седу браду. Дајем му седамдесет година. Ни више ни мање. Остали су млађи. Али, није игуман. Игуман је Далмације. Он је у својој соби. Стар је и слабо покретан. Напољу пири топао ветар.

Ништа се не мења. Још увек седимо и слушамо. Мора да већ има седам часова. Појање је утихнуло, али није нестало. Тек толико се чула похвала Светом Јулијану Тарсијском како би Волусијан могао да се поразговара. Окренуо се ка мени док сам посматрао послеподневно небо кроз отворе на тамбуру. Додирнуо ми је раме.

„Осећам стрепњу. Нисам ли у праву?“, погледао је и он кроз прозор. Било ми је чудно у том тренутку, јер сам знао да је слеп. То ми је споменуо господин Маурентије, који ме је пре неколико дана спровео до манастирске капије. „У небу проналазиш спасење? Ретко ко се усуђује да пође тим исправним путем.“, тихо је причао како не би привукао пажњу монаха. „Зар нисам у праву?“, поновио је као да није могао да пређе преко тога без одговора. Морао сам да одговорим. Био је у праву.

„У праву сте, оче.“, исповедио сам се тихим гласом који се борио са нагоном емоција у моме срцу. „У праву сте… Ових дана се не могу ослободити мисли које заокупљују моју душу. Нису то мисли које су зле. Стално ми се роје по глави. Како сте осетили?“, усудио сам се да питам, учинивши то непромишљено што је могло изазвати Волусијанов бес. Али, није. Он се само насмешио и погледао кроз мене. Кроз моје очи. Одмахнуо је главом.

„Не. Није то то.“, није био убеђен у моје речи. А ја нисам другачије могао објаснити своју муку. Ако сам то тако могао и назвати. Почео је да размишља. У једном трену је деловао као да је стигао до решења, али се вратио пређашњем стању. „Моли се.“, рекао је одлучно. „Гледај око себе и моли се. То је довољно.“, климнуо је главом.

„Коме да се молим, оче?“, упитао сам уплашено. Молио сам се увек. Али, увек Господу Богу. Никоме другом. Његове речи биле су ми стране. Али, слушао сам и такве молитве. Ова два дана колико сам у манастиру могао бих побројати све молитве које сам до сада чуо. Али, ниједна није хтела изаћи из мојих уста. Нешто ме је спречавало. „Не могу.“, рекао сам Волусијану. „Не могу. Нешто ми не дозвољава.“, осећао сам се потиштено, осрамоћено и богохулно. Волусијан изгледа да ме није чуо. Покушао сам да се молим. Нисам могао. Погледао сам ка вратима.

„Рекох ти. Гледај око себе и моли се.“, насмешио се Волусијан и изговорио неколико речи на грчком. Запитао сам се шта су његове речи могле значити. Нисам знао да ли сам уплашен или узбуђен. Можда и једно и друго. Али сам се молио. Нисам могао престати. А, истовремено сам посматрао како на гонку коначишта сија светиљка. „Само гледај. Погледај звоник.“, уместо тога погледао сам њега. Изгледао је као да није ништа малочас рекао. Тек што сам окренуо главу поново је проговорио. „Иди напоље. Иди на пирг.“ Устао сам. Он је само климнуо главом. Поново је климнуо главом. Прекрстио сам се и изашао. Топли ваздух ме је савладао. У немогућности да се снађем, почео сам да се окрећем у месту. Последњи знаци Сунца обојили су небо у љубичасто. Видео сам пирг. Кренуо сам ка њему. Високи чемпреси су шуштали у предвечерју.

Пењао сам се каменим степеницама. Брзо и опрезно. Зашто на пирг? Зар нисам небо могао видети и кроз тамбур? И са оближње обале? Попео сам се. Једна голубица је стајала на огради. Није одлетела. Била је беле боје. Још мало сам се приближио. Само ме је погледала и вратила се свом посматрању неба.

„Још увек стојиш?“, осећао сам како говори иако је немо стајала и посматрала хоризонт док јој је топли ваздух миловао перје на крилима. „Зар не видиш ове земаљске лепоте? Не уживаш у њима? Требало би. Мислиш ли да би исти поглед био и да си сишао на пешчани жал? Не бих рекла. Осећам молитву у твом срцу. Сада погледај у небо.“, послушао сам је. И, у том трену ми се указа силуета. Непозната. Нестала је у трену. И, таман када сам се призвао свести, голубица одлете. Туга ми зароби срце. Моја смртничка непромишљеност! Како ће сада моћи да посматра ове лепоте? Изгледа да се малопре попео и Волусијан. Осетио сам присуство иза себе.

„Не бригај.“, покушао је да ме утеши иако сам се још увек осећао кривим за почињеним. „Вратиће се она. Ми смо пријатељи.“

„Како то?“, изненадио се мој смртнички дух. „Али, Ви је нисте могли видети, оче. Видели сте голубицу?“

„Да.“, климнуо је главом радосно. „Рекох ти, ми смо пријатељи. Стално смо заједно. Она представља моје очи у овом свету. Зар нисам био у праву за поглед? Није ли посебан осећај када се погледа одавде?“

„Али…“, почео сам да муцам. Ускоро сам престао када је једна светла тачка остала на хоризонту. Ускоро је и она нестала. Али, није то био крај. Вртеле су ми се речи у глави. Стварно је био посебан осећај. А, онда ме је Волусијан позвао на моју последњу вечеру у манастиру. Сутра ујутру је требало да кренем даље, ка Антиохији.

***

Јутро је. Сунце је изашло пре неколико минута. Стајали смо у дворишту манастира. Волусијан и ја. Посматрали смо како се крошње чемпреса, које су се винуле у висине, померају на јутрањем ветру. Ћутали смо. Не бих знао зашто. Вероватно због синоћњег разговора са голубицом. То није био разговор. То је било умишљање. Али сам осећао како ми је говорила. Не могу рећи да ме није запањила ни Волусијанова видовитост. Утисци су ми се слегли када сам легао да спавам.

„Криво ти је што одлазиш?“, упитао ме је Волусијан. „Надам се да ти је манастир пружио све што си очекивао.“

„Јесте.“, одговорио сам радосно. „Зар је могло бити другачије?“

„Могло је. Могло је бити да ниси спознао духовну лепоту нашег манастира.“

„Дакле, било је довољно попети се на пирг?“

„То ти мени реци.“, насмешио се. „Знаш све врло добро.“

У том трену су у двориште ушла два средовечна Грка. Један је за собом водио опремљено магаре, а други је носио два дрвена кофера. Нешто су се разговарали, а ја сам одлучио да се поздравим са својим пријатељем. Било је лепо док сам боравио овде. Морам признати да је трећи дан био најзанимљивији и најпоучнији. И нисам могао, а да то не споменем Волусијану.

„Било је веома лепо боравити овде.“, руковали смо се. Још једаред сам погледао моје пређашње пребивалиште. Био је у праву. Ту је боравила духовна лепота. „Морам да питам.“, поново се појавила моја смртничка непромишљеност. „Зар сте стварно синоћ видели голубицу?“, сачекао сам одговор неколико тренутака, након чега се Волусијан насмешио.

„Да. Стално је виђам. Али другима се ретко приказује. Веома ретко. Теби се приказала сигурно са разлогом.“

„А који је то разлог био?“, морао сам да сазнам.

„Већ ти рекох.“, изговорио је одлучно. „Путуј сада! Нека ти Бог подари срећу на твом даљем путу! А за твоје питање… Сигурно ћеш пронаћи одговор. Кад – тад. Али је одговор у теби.“, прислонио ми је прст на срце.

Поздравили смо се. Кренуо сам са својим пратиоцима. Волусијан је само стајао на дворишту док му се црна риза вијорила на ветру. Пре него смо изашли из манастира, махнуо ми је. И онда се велика дрвена капија затворила. Погледао сам око себе. Не, није то то. Није исти поглед. Мазга је заричала.

***

Пловили смо. На бескрајном плавом Егеју. Наша барка се кретала са таласима. Били смо само ми и море. Ништа више. Док су се таласи обијали о крму нашег брода ја сам стајао на прочељу и посматрао хоризонт као што је и прелепа голубица пре неколико дана. И, моја крила су сада миловале морске струје. У тренутку дивљења бескрајној морској површини пришао ми је Димитриос, један од мојих верних пратилаца у потрази за истином духовности.

„Очаран си Хиландараом.“, изустио је равнодушно, као да је то била бољка која га је мучила целога живота. „Зар у њему постоји нешто посебно?“, слегнуо је раменима и направио израз лица као што направи дете када не може добити оно што хоће. „Шта очекујеш од Хиландара?“

„Шта очекујем од Хиландара?“, поновио сам иронично, схвативши да мој пратилац жели да изазове бурну реакцију мојих емоција, касније се тиме сладећи. Нисам могао да допустим да он победи у тој прљавој игри. „Ништа. Зар се од манастира нешто сме очекивати?“

„Чуо сам да је стар. И спаљен. Зар не треба да се реновира, да изгледа лепше?“

„Зашто би? Монасима је леп. Важно је да је Богу леп.“

„А монаси? Са свих страна су.“, наставио је своју безобразну игру, али ја нисам хтео да попустим.

„Зар је то проблем? Пред Богом смо сви исти.“

„Не бих рекао…“, одмахнуо је главом у неверици и удаљио се од мене. Нисмо разговарали све док се нисмо опростили у Александрији, после два месеца мог путовања.

Али, тада сам схватио речи које ми је Волусијан упутио онога дана. Хиландар је место на којем се наша душа исцељује. Тамо само један поглед може пружити вечни спас и слободу. Све ван њега… Све ван њега нема значаја. Хиландар. Хиландар је место на којем се састају небеса и земља.