Као мала мислила сам да је манастир место где је време стало, а да монаси нису као сви остали, обични људи. Место чистих мисли, погледа који не виде материјално, где је и ваздух другачији и земља под стопалима није иста. Чинило ми се да монаси никада не причају наглас, а да се опет међусобно разумеју, иако везе између њих њима нису толико важне, колико унутрашњи мир и посвећеност Богу.

После сваке посете манастиру враћала сам се кући са осећајем мира у себи, али и са питањем колико су наша срца и душе вредне таквог осећаја. Сматрам да свако треба да преиспита себе и своје поступке према ближњима, и да живи и поступа тако да му живот буде као она изрека, не знам тачно ко је то рекао; ,, Када је рођен само је он плакао, а сви су се смејали, а када је заувек затворио очи, сви су плакали, а он се смејао“.

У мојим мислима Хиландар је најчистије место до неба. Замишљала сам га у облацима, са сребрнкастом прашином ветра. Где влада најпријатнија тишина и спокој. Имам осећај да су монаси манастира Хиландара одувек били ту, да нису живели обичним животима, да немају додира са овим временом. Колико су се људи мењали кроз историју чини ми се да не би разумели речи једног монаха, коме опет за разумевање нису потребне те исте речи, већ осећаји. За мене су љубав према Богу и љубав према ближњима једина могућа крила која човек може добити за живота. Свети оци кажу: “Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети.“

Сваки манастир нам показује колико смо сви једнаки пред Богом, и богати и сиромашни, и телом лепи и ружни, и срећом испуњени и они без ње. Срећна сам јер верујем и јер се будим захвална на здрављу ближњих. Као жена нећу имати могућости да посетим Хиландар, већ ћу слику о њему наставити да креирам у својим мислима, јер ме моје ноге неће одвести Хиландару, али ће моја вера донети Хиландар у моју душу.

На нама је да чинимо добро у сваком тренутку, на сваки начин, свакој души, и докле год можемо.