Камен хиландарски вековима битише на хеленској земљи, а српском душом и срцем дише. Широм Светог поднебља атоског простире се мирис тамјана и позива на молитву. Далеко од српских граница, далеко од нас, а опет у срцу сваког правог и искреног Србина, живе хиландарски и светосавски завет.

Пре три године седео сам на старој дрвеној клупи у близини једног пирга. Осетио сам како ми поветарац доноси мирис мора помешаног са мирисом светогорских чемпреса и маслина. Та клупа није била окренута ка води, већ је била окренута ка мојој отаџбини, ка Србији. Зажмурех и отпутовах у мислима кроз време. Пролазио сам кроз сваки славни тренутак српске историје. Од оснивања прве српске средњовековне државе, па преко проглашавања Душановог царства земаљског и Лазаревог небеског, до храбрих устаника и војника на преласку у савремено доба. Промицали су витезови, себри, владари, чиновници, официри, уплакане мајке и сестре, деца… Стално сам се питао зашто је толиким сузама заливена наша историја. Али када се сагледа све кроз нашу дугу прошлост, много је српски народ патио и гинуо за своју слободу и част. А опет, много је пута био и неправедно потцењен.

Међутим, тог поподнева, седећи на светогорској клупи и гледајући ка домовини, слика ми није била сасвим јасна. Ти тренуци самоће су ми помогли да схватим. Неке ствари се ипак виде веома добро. У народу се све мање осећа дух наших предака. Грешимо, лутамо, горди смо, лакоми и поводљиви. Заборављамо, а то није добро. Никако из грешака да научимо да чувамо своје име, писмо, веру и културу. Не треба дозволити, као што рече Свети отац Симеон, „да нам пред вратима заигра туђе коло и запева туђа песма“. Ћирилица је наше обележје и наш понос. Запостављамо је. Говоримо неким другим језиком, празнујемо туђе празнике, а не разумемо зашто. Дајемо страна имена својој деци, напуштамо домове и одлазимо далеко од својих родитеља.

Вера наша православна би требало да буде спона са традицијом и историјом. Требало би да нам укаже на сагрешења и покаже исправан пут.

Људи хитају за бољим животом  и одлазе у свет, а отаџбина остаје пуста.

Као да губимо идентитет и заборављамо ко смо, а народ без прошлости и није народ. Треба стремити новом и будућем, али увек се окретати траговима прошлости и следити примере наших предака. Морамо учити децу српској историји, да знају ко су и које су вере! То је наша обавеза!

Више од осам векова одзвањају звона хиландарска. Више од осам векова слушамо светосавску беседу, читамо Свето Јеванђеље и учимо реч Божју. Тако треба и да остане. Јер то смо ми, народ српски. Народ поносан на себе и своје, на своју прошлост и садашњост, на своју веру православну, културу и ћирилично писмо. Нека нам хиландарски ЗАВЕТ и светиња атоска увек буду у мислима када посумњамо у нешто своје. Нека нам буду и ОПОМЕНА. Хиландар је место где се у сваком тренутку неко искрено моли за нас. Хиландар је НАДА која нас води напред ка неком новом јутру и лепшем дану. Он је и ВЕРА и ЉУБАВ.

Хиландар, наша највећа светиња, и даље је узданица православном, српском народу. Уз помоћ монаха и добрих, мудрих људи, Срби се морају вратити ћирилици, морају се вратити правом систему вредности, морају спознати свој идентитет. Свети Симеон и Свети Сава треба увек да буду наши путеводитељи у овом духовном мраку. Изгубили смо се. Тражимо себе. Тражимо своју веру и своје ја.Уз њихову помоћ и веру у Бога једино је могуће доћи до истине.

Уз све то, Свети манастир Хиландар мора да настави своје трајање и мисију. За вјек и вјекова, уз вечну славу.

А ја те, Господе, понизно молим, буди нам у помоћи. Верујем у свој народ и сигуран сам да ћемо пронаћи Божју реч и правду у овој опакој борби и вратити се на прави пут ка теби, Свевишњи.