Шта народ чини народом? О томе смо сви учили у школи, и не верујем да постоји човек који не зна напамет те три ствари. Пробуђен, и у пола ноћи, знаће о чему се ради. Језик, историја, обичаји. А манастир Хиландар, иако никада на српској територији, уједињује и спаја све на чему се српство и национални осећај граде. Пркосно стоји и одолева људима, времену и природи, баш као што и народ треба да опстане и истраје у чудним временима која некад беху или ће тек бити.

Сунцем окупан, недалеко од обала Егејског мора, већ осам векова стоји Хиландар. Првобитно подигнут од стране грчких монаха, тек крајем 12. века бива обновљен и претворен у највећи српски манастир на Светој Гори. До данас, остао је један од симбола средњовековне Србије, лозе Немањића и српског отпора и пркоса.

Поставља се питање: шта један седамнаестогодишњак, још увек у школској клупи, голобрад и неискусан, може да очекује или ишчекује да му чувени, величанствени Хиландар пружи. Одговор је више него јасан-шта му Бог и судбина одреде.

У последње време сам често имао прилике да посетим и упознам неке од највећих српских манастира из доба Немањића, Хребељановића и Лазаревића. И, био сам задивљен. Позитивна енергија и нека мирна, свечана благост и топлина просто блистају и исијавају из те земље, црквене земље. Човек се осети посебно и прихваћено, бива понешен и опијен нечим недодирљивим, апстрактним и невидљивим. Није то ни радост ни туга, нека виша емоција и осећање превлада и једноставно обузме човека. Ти тренуци екстазе и испуњености чине незаборавно искуство. Још када се на све то додају и очаравајућа природа и архитектура, доживљај је заиста непоновљив.

Још увек нисам наишао на српски манастир који својом спољашњошћу не оставља без даха. Наравно, унутрашњост храма није ништа мање упечатљива. Иако су их осликавали ондашњи мајстори, заједно школовани и учени, ниједан зид нити фреска не личе на неки други. Кичица је свуда оставила другачији траг, линију, контуру и нијансу. Те фреске се не могу сврстати у један јединствени стил. Ту се мешају српски, византијски, источњачки утицаји. И, заиста, иконописци и неимари тихи су хероји наше повести и културног наслеђа.

Још једна ствар коју Хиландар сигурно може да задовољи код већ поменутог седамнаестогодишњака, јесте његова љубав према историји, причама, легендама и анегдотама. Као што већ рекох, Хиландар стоји скоро један миленијум и гледа векове, освајаче, владаре и монахе, како живе, теку, пролазе. Његове зидине сигурно крију небројено много тајни и препричаваних искустава која чекају да поново буду испричана и чута. Био бих пресрећан када би ми неки монах или житељ пренео што више о славној историји и становницима чувеног манастира.

Стојим иза тога да прво треба спознати и открити себе и своја блага. Туђе може да сачека, никуд оно неће бежати. Треба обићи прво своју земљу, преврнути сваки њен камен и открити сваки њен сеновити, скривени кутак. Срамота је не знати историју, географију и културу својих предака и народа. Међутим, Хиландар се појављује као величанствен изузетак, није у Србији, а наш је. За мене он уопште није ван граница, у туђој земљи, нечијем туђем тлу. Сигурно би било поучно и испуњујуће посетити га, и још притом бити међу својима.

На крају, од Хиландара не треба очекивати много. Мало историје, свежег ваздуха, лепог погледа и гостољубиве домаћине. Све остало се само намеће. Добро расположење, душевни мир, знање, просветљење. А, ја сам сигуран да ће седамнаестогодишњак вечно памтити то искуство…