Док је топло јунско сунце обасјавало куполе светогорских манастира, Стефан Немања и Растко Немањић су своје ходочашће приводили крају. Као два најумнија великаша која је, тада мала, али духовно велика српска држава имала, они су дошли са повељом коју им је издао Алексије III Анђел, у то време најутицајнији европски владар, како би изградили задужбину која ће се својом племенитошћу, дуговечношћу и посвећеношћу својој мисији издвајати од многих дотадашњих задужбина. На темеље старог и оронулог манастира постављен је нов светогорски манастир вечне лепоте — Хиландар као праскозорје нове ере српске православне просвећености и камен темељац за аутокефалност Српске православне цркве.

Током већине свог постојања ван српске административне области, а ипак тако близак српском народу и духовности, Хиландар је служио као прва болница са медицинским извештајима на српскословенском језику и универзитет који је увек неговао писменост и направио својеврсну ризницу, која је српску историју и монаштво спасило од заборава, и своју библиотеку нуди свим људима жељним просвећивања. Чувањем српских културних добара, обичаја и знања ван домашаја уништења, Хиландар је одржао српски национални идентитет и до дана данашњег сачувао велики део српске умне заоставштине, што је најважнији део нашег колективног постојања. По речима Миливоја Ранђића: Народи који забораве на своју прошлост, на њена изворишта, симболе и споменике, осуђени су да немају своју будућност1, а Хиландар нас је током турског зулума од тога исхода и дуго спасавао, јер су монаси под одмаздом исламизације били упућени на једино место које је у време османских освајања представљало ризницу српског православног учења, на Хиландар. Кроз писменост и посвећеност Господу, људско биће је у средњем и новом веку могло да се спасе од духовно сиромашног живота и нађе спас за свој ум и судбину. На Светој Гори је до тада празан човек могао да стекне највеће богатство: писменост и свет књиге који му је отварао мудрост предака и њихову непроцењиву традицију. Тада човек постаје несагледиво имућнији и стиче највеће богатство без имало новца, у молитви без прекида и у сталној вези са Господом. Због овога Хиландар није само споменик културе јер је споменик-грађевина која нас подсећа на догађај који је прохујао, а љубав према слову и просвећености је вечна као и спасење које нас чека у духовном животу. То је значајно више од догађаја или једне особе, то је трајна благодет и задужбина која је несебично служила не само нашим прецима, већ и свим наредним нараштајима и самим тим је Хиландар дело целе заједнице српских учених људи. Као такав, Хиландар је и једнствен чувар најважнијег облика српског постојања, а то је културно постојање.

Већ вековима гори просветитељски огањ Хиландара без усахнућа, од оног праскозорја Растковог и Немањиног, гори у временима и рата, и мира, тежећи увек оној небеској ватри-догласници. Хиландар је увек био веза сваког Србина са Господом и водио наш народ спасењу — звезди водиљи која нас чува од похлепе и мржње, а приближава племенитости и љубави. Свевременско је спасење Хиландара и у томе је и његова узвишена сврха!

Једино што очекујем од Хиландара јесте да остане привржен узвишеној мисији вођења српског народа ка избављењу и небеском царству, као што је и за мене увек био светилник духовности и мира.