Још једна бесана ноћ. Поновна стрепња, жудња, нада. Страх се слива низ вечерње сводове. Мрачни зидови стварају визију бесконачних тунела истине и тајне. Одсјај месечине пресеца завесу прозора, тако допирући до два ока. У соби мук и тишина, но у мислима је другачије. Емоционалне буре ломе се над мислима. Тако је читаве вечери. Могло би се рећи јутрима, данима. Заиста, изнова и изнова, док коначно не утонем у, назовимо “сан”… Знате, на надгробној плочи преминулог стоје датум рођења и смрти. Између њих налази се танка црта. Управо она представља период који називамо “животом”. Као такав, са собом носи недаће, прилике, поносе, радости, гордости и предрасуде. На нашој је вољи хоћемо ли живети или преживљавати. Јер, какве су човечије мисли, такав је и живот. Морамо се помирити са чињеницом да ће нам већина ствари у животу бити наметнута.  Исус је молио Оца да људима опрости, а њега прими у вечне просторије раја. Да га заљуља у својим небеским крилима и прихвати га као чедо. Често размишљам о његовим страдањима. Никад их нећу моћи поредити са својим проблемима. Међутим, верујем да нам је обома било веома тешко. Када није добро, тек тада није крај… Лежала сам у постељи, прекривена сузама и поново јецала. Опет, јастуку одавала сваку мукотрпну патњу разочараним гласом. Утисак је наговештавао соби за тугу лоше расположење. Чини ми се да су то вече зидови чули и знали више од мене како се осећам. Након психичког расула, уморна од свакодневице утонух у сан. Пар тренутака касније, између јаве и сна, пред очима ми се створи мајка сина Божијег. Пресвета Богородица, одевена у златне скуте, са дететом у наручју и ентузијастичним погледом, чека ме. Говори како је већ време да пођемо. Мало касније узима ме за руку и води, питам се, куда? Појављујемо се пред Хиландаром. Оно што га чини посебним јесу дела и речи које је даривао кроз пролазно време, као и кроз Христову бескрајну веру. Застајемо и разговарамо. Из перспективе мајке даје ми савете, упућује на грешке. Без осуде, јер сматра да је најгрешнији човек онај који никада није згрешио. Каже да је све видела, слушала. Зна сваку моју тугу. Покушала је да помогне, али сматра да се проблем најбоље реши када га на време избегнемо. Уз подрхтавање речи, мисли да  када би сви људи бацили своју бол на ливаду, бирали другу, сви би сопствену назад. Хоћу ли се питати за оцену из математике када чедо буде излазило из моје утробе? Да ли неузвраћена љубав вреди бола у глави и срцу? Изгребане руке до сржи носити већи траг од ране узроковане понашањем других према мени. Пред погледом ми отворила спектар објективности. Предочила духовни мир и пружила снагу. Путовале смо тако од манастира до цркве, од цркве до храма. Право ходочашће, испуњено божанственом комуникацијом. Деловало је као вечност. Али, све лепо брзо пролази, па тако и наш сусрет. Вративши ме назад у постељу, дала је обећање. Све ће посматрати, бити ми подршка. Чуваће ме од зла, давати елан да се издигнем из пепела и наставим. Све до медаље. Уколико си се опекао, ниси горео. Уз поздраве, дечији смех и Њен понос, нестаје ми из видика. Тако зачуђена, али и задовољна, тонем поново у сан. Хиландару и мени ова добронамерна жена помаже. Додуше, њој то није
помоћ, већ својевољна обавеза, као што је и истакла. Богородичин допринос мом духовном животу нија раван чак ни Хиландару. Када овако млади као ја бивате приморани да сте испред својих година, најмањи вид подршке значи. Њена је икона, према народном предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина. На исти је начин просветлила моју душу. Када даје срећу, не пита чији си син. Када казни, узима прво памет. Али, никад нас не оставља, рекао би Свети владика Николај Велимировић.