Лутајући кроз српску историју и истражујући о истој, неименовани путник, пореклом странац, застао је пред капијом једног српског православног манастира на Светој Гори. То величанствено место је заједно са својом природом и симболиком подстакло нашег путника да ту проведе неколико дана, желећи да открије зашто је овај манастир у њему пробудио интересовање и фасцинацију. Након времена проведеног тамо разговарајући са њим приметила сам да је заиста успео да спозна колики значај за мој народ има ова светогорска заједница. Према његовим речима, када би прича о српском народу била представљена у виду уметничог дела, музеј у коме би оно почивало спасено од пропадања био би манасир Хиландар.

У саставу североисточне Грчке, налази се место које већ вековима вредно исписује животопис православног Истока, чувајући његову истину од заборава. Чудесно место познато као Света Гора један је мозаик сачињен од делића који представљају све нације које су на том простору оставиле свој траг. Средиште духовности хришћанског истока, између осталог, обележено је неизбрисивим траговима српске културе. У тренутку оснивања првобитног Хиландара грчки монах Георгије Хиландарио није ни слутио да чини судбоносан потез стварајући кључ који ће два века касније српском монаштву отворити врата за званичан улазак у колектив велике православне државе. Након што пролетеше поменута два века, у време успона највеће српске династије, на светом полуострву нашао се млади принц Растко који је изговоривши речи: „Реците му, моје је име Сава“, своме оцу храбро саопштио да се одриче световног ради духовног и својим поступком указао на то да српско монаштво има своју будућност на Светој Гори. Тај тренутак назначио је успон тамошње манастирске заједнице и културе чији је покровитељ постала динсастија Немањића. Доброчинства Саве и Симеона формирала су традицију коју ће очувати њихови наследници, а захваљујући Савином раду наша црква стекла је аутокефалност, која је крунисана стварањем Хиландара. Крвави потопи и олује који су пратили све историјске епохе никада нису успели да покоре светогорску заједницу, која се, уместо сабљом и барутом, бранила милосрђем, културом и молитвом. Пад Византије, пљачке, бешење и спаљивање, неки су од најсуровијих удараца које су претрпели они који су желели да свој живот у потпуности посвете Христу. Велика страдања и патничке муке нису заобишле ни Србе на том простору, но они су ипак остајали непоколебљиви у свом веровању и пркосили су немирима, живећи аскетски у складу са положеним заветом. Очување узвишеног вредносног система било је и остало духовно преимућство наше манастирске братије, која нам је и кроз опскурне и крваве периоде увек била пример да останемо предвођени Божјом речју. За то што се наша земља и данас налази под окриљем православљва у великој мери заслужни су црквени великодостојници који су нас усмеравали ка путевима традиције и еманципације, паралелно нас држећи на одстојању од доминације западног хришћанског света. Још један сегмент у оквиру ког монашком свету дугујемо особиту захвалност јесте чињеница да су манастиру Хиландару пружили универзитетску функцију постављајући стандарде образовања и темеље уметности и просвећености којима смо вођени у каснијим вековима. Након свега наведеног осврћем се на садашњи тренутак у ком је преда мном задатак да се прецизно изразим у погледу онога што очекујем од манастира Хиландара. Од монашке заједнице манастира Хиландара очекујем да, успркос својој физичкој изолованости, у спиритуалном аспекту увек буде блиска остатку свог народа. Сматрам да манастир треба да има репрезентативну делатност, као и да буде отворен за контакт за спољашњим светом, у оној мери у којој та конекција не би нарушила хармоничну атмосферу којом одише живот Светогораца. Испоснички живот наспрам световног, мушкарци наспрам жена, грех наспрам врлине, простор за говор о разликама које нас разједињују бескрајан је, но нераскидива је веза која нас спаја – реч оваплоћена, семе вере посејано у нашим душама. Апелујем на монашку заједницу манастира Хиландар да негује све квалитете по којима је препознатљива и да нам не ускраћује контакт са свим сентенциозним, моралним и хришћанским мудростима које негује унутар зидина тог Светог места. Иако је неоспорно да то чинимо на различите начине, ипак ходамо истим путем, и стога се надам да ће Хиландар у будуће користити сваки расположиви начин, у интервалу од медијског обраћања до помена током молитве, да оствари везу са нама.

У складу са оним што нам просветитељство поручује, биће човечје састоји се од три компатибилна, једном суштином обједињена дела: срца, нарави и ума. Ако вредност и једног од та три дела човек занемари и ниподаштава врата духовног, моралног и интелектуалног напретка пред њим заувек остају затворена. Од манастира Хиландар очекујем да буде наша водиља, која ће нас стазама колективне контемплације усмеравати ка неким светлијим временима.