Драги хиландарски монаси,

Пишем вам ово писмо у нади да ћете га прочитати и чути моју потребу да посетим Свету Гору и манастир Хиландар. За мене је он најзначајније место српске културе и духовности.

Од малена ме опчињава наша историја и са великом радошћу је изучавам у гимназији. Највише пажње су ми привукли Немањићи. Они су били велики добротвори и ктитори; од њих и почиње наша права историја и наше опредељење. Савиним и Немањиним доласком на Свету Гору и обновом манастира Хиландара, ширила се вера и писменост кроз народ. Њиховим стопама и даље ходи наш народ упркос свему.

На мене су увек снажан утисак остављали стихови: ,,Ко удара тако позно у дубини ноћног мира, на капији затвореној светогорског манастира?“ Замишљао сам себе, уплашеног испред великих двери, али одлучног, као и Растка, да живот посветим народу, отаџбини и слободи. Визија Растка у тој тамној ноћи увек ме подсети на светло које увек дође и обасја прави пут, ма колика нас тама окружује.
Бити пред великим дверима, осетити стрепњу, али и бескрајну наду у оно што стоји са оне друге стране која одваја материјално од нематеријалног, трошно од вечног. Тај осећај из мојих сањарења ме не напушта ни данас. Волео бих да осетим мир и спокој са оне стране хиландарских двери, да се загледам дубоко у себе и схватим ко сам, да се уздигнем у спознаји и вери. Желео бих макар на трен да се осетим као Растко, да схватим његову вољу и чежњу да цео свој живот посвети Богу и народу без очекивања да ће нешто добити заузврат.

Драги монаси, та слобода, мир и спокој који имате премашују тешке окове данашњице; ви сте штит скован од добрих мисли, великих нада и увек против зле коби разорних умова. Данас сви јуре за материјалним, нико да стане, да се окрене и запита — чему све то?! Сви су се удаљили једни од других, и од Бога, мисле искључиво на себе. Желео бих то да променим, али не знам одакле да почнем?! Можда сам још млад, али и Растко је био млад, а ипак, видео је прави пут. Ви сте наше видело, ви сте наша одбрана и подсетник да се Савина мисија никада не завршава.
Надам се, да сам успео, да вам пренесем део својих размишљања, а истовремено искажем дивљење према вама и вашем начину живота.

С поштовањем,
Лука Богуновић