Запитате ли се икада, шта је то у бити, у самој сржи постојања човечанског?
Шта то лежи на дну душа наших, скривено од погледа, од додира…
Шта је то што нас кроз живот сигурно води, и чува од зла?
Постоји једно место, од нас сада километрима далеко.
Гора Света, Атонска, што влада насред мора, унутар мира свога, многе тајне, ником знане чува.
Мудра је тамо свака травка, свака грана, сваки плод је богомдан.
Поучан жубор свака кап воде жубори, и све она памти. И што је било, и што ће бити…
А унутра пространстава нетакнуте природе, чијим стазама монаси хиландарски ходе, крију се одговори на питања вековна, која се међу народом са колена на колено преносе.
Питам се, ко је то човек, и која му је улога на овоземаљском свету?
А око мене, тишина се чује…
Само се осећа мирис мора и ветар у коси који поруку из земље Сина Божијег носи.
Човек је биће створено по вољи Божијој!
Попут анђела послато на земљу да слави име Његово!
Да се моли за живот вечни у Христу, у Царству Небеском…
Ветар све јаче бруји, тишина је све гласнија..
Спрема се невреме…
Спустише се муње, громови побеснеше, и небо поче да плаче…
Знаци туге и беса, из Врта Божијег стижу!
Најстроже су казне његове…. Све он види, шта ми сваког дана радимо против воље његове?
Ко ли нам је само дао права на то?
Ко смо ми да било кога осуђујемо, убијамо… да било коме судимо?
Једини који је савршен, који ведри и облачи, је Спаситељ.
А ми? Ми смо његово оличење, и за задатак имамо да будемо најбоља верзија себе, како би он био најбољи како на небу, тако и на земљи.
Но, ћуд је људска чудновата. Као да је правило да све што се мора, ради се обрнуто од онога како треба.
Због чега? Не разумем…
Зашто кунемо Оца свог, проклињемо га, кривимо за несреће које нас снађу.
Удовољити нам не може, и све што нам да, мало нам је, хоћемо још!
Благодети његове олако схватамо, а ни свесни нисмо колико за срећу заправо мало треба.
Суза из ока кане, и у том се часу небо изнад главе разведри. Сунце иза облака изађе.
Срце од радости заигра, истину зборим, она је лековита. А он све зна, њега слагати не можемо.
Или пак можемо?
Па где ће нам душа овако грешна? У наручје, у загрљај мајке његове препуни греха нећемо моћи, нећемо смети!
Поглед у даљину, изнутра боли, а море поче да таласа, у стене силовито ударајући!
Ускликнух: „Ето одговора!“
Знала сам већ, овако гневни, до рајске куће Свевишње, тамо горе далеко, нећемо стићи…
Јер по узбурканом мору не може се пловити!
Неопходно је олују смирити…
То је кључ…а тако је и у животу!
Немире душевне треба превазићи, уз веру да ће све бити добро… јер Он је, упркос свему, ипак и даље ту уз нас!
Уз један трептај ока, иза брега диже се једна река веселих боја… После кише, увек долази дуга која носи наду у боље сутра.
На лицу осмех грану, ипак смо добри људи!
Свако је рођен да буде добар, а време ће показати какав ће бити.
За то време, Господ прашта, али не заборавља!
Кажњава, и тиме васпитава!
Он је за нас живео, за нас страдао, због нас васкрсао…
Бог нас воли!

А, поред мене пролазили су мушкарци свакакви…
Црни, бели, косооки, они који су пола света пропутовали, само да би се пред иконом Мајке поклонили.
Јер пред Богом, сви смо исти.
Њему није битно са којег континента потичемо, ко су нам отац и мати, које нам је боје коже, јер у молитви сви на исто место стижемо…
Чује се сирена брода…дружина деце Христове оде, зидине старе да загрли…
А, ја остах тако да стојим, на обали Небескога града, Уранополиса, дубоко загледана у даљине…
Са жељом да се на исто место поново вратим, коначно сватих колико је Света Гора важна за човечанство и зашто.
Ту спознах одакле је колевка постојања свих нас, где све почиње и где се све завршава.
Ту вам открих сећања своја, јер „вера човека није ништа друго, него отварање врата душе и пуштање Бога да уђе“.