Данашњи свет скуп је греха и злобе. Он је изгубио сврху, и не проналази смисао. Своју егзистенцију човек посматра површно. Не зна, нити га занима узрок сопственог рођења, као ни последица његовог живљења. За њега, живот је пролазан, а смрт неизбежна. Даљи пут искован је ништавилом и празнином, јер ту је њему крај. Али, да ли је смрт заправо завршетак?

Нажалост, све је испуњено мржњом, уместо љубављу. Осудом, уместо топлином. Страхом, уместо безбрижношћу. Невером, уместо вером. Изазов је издвојити се и бити свој. Вера постепено губи значај међу млађим генерацијама. Верници бивају исмевани и одбачени у друштву, због неразумевања и површности. Бити верник не одговара наметнутом калупу, а неопходно је поштовати га. Лоше се непрестано бори да преовлада, али добро увек нађе начин да исплива из најмрачнијих дубина, уз помоћ Бога и Његове воље. Он је једини спас од све злобе која нас окружује, и без Њега наш наизглед безвредан живот нема функцију. Али, за Њега, ми смо све. Ми смо најсветлија звезда на небу препуном истих. Ми смо најлепши цвет у рајском врту. Њему имамо смисао, чак иако га нисмо још ни сами открили. Зато сматрам да Света Гора има неизмерив значај.

Људима је потребан Бог и прочишћење од свих непријатних избора које понављају свакодневно. Бивши окружен свиме што хришћанство не подржава, вернику је тешко да се томе одупре. Новац постаје приоритет сваког појединца, уместо да утеху проналазе, не у материјалном и пролазном, већ у непролазном и вечном. Свако прихвата да бива повучен у зачарани круг друштва, зарад породице и “бољег живота“. Свако је фокусиран на лакши начин вођења живота, али нико не размишља о ономе што је након њега. Због тога је потребан бег душе у сигурност и мир, а то је у хришћанску заједницу. Света места чине од грешних безгрешне, од неверника вернике, али од верника свеце. Она мењају људе за живота. Знам да Света Гора мене јесте. Она представља уточиште, место које испуњава и оплемени човека. Осећање које она буди никада до своје посете нисам осетила, а ни након ње. Лице су ми облиле сузе, телом је прошао дрхтај, а душа је била испуњена топлином и миром. Живот је најзад придобио дубљи смисао, а ја сам била вредна. Када сам кренула на пут, нисам имала очекивања. Нисам знала зашто идем тамо и чиме сам то заслужила. Сматрам да се неке ствари морају искусити, да би било могуће разумети их. И, да је нека места потребно посетити, да бисмо увидели њихов значај. За мене, Света Гора представљала је далеко место. Место у другој држави и неприступачно женама. Осим километарске даљине, била ми је далеко и од душе. Ипак, будила је у мени осећања, али доста недефинисана. Нисам знала шта да очекујем или нисам имала очекивања. Али, оно што сам доживела не бих могла никада да замислим. Када сам имала прилику да се приближим Светој Гори, на тих предугих 457 метара, колико жене могу да приђу, знала сам да сам ту са разлогом. Знала сам да сам то нечиме заслужила и неизмерно сам на томе захвална. Тај бег од реалности, одмор душе и тела, необјашњив је човеку који то није искусио. Стари дух напушта твоје тело, и биваш испуњен новом радошћу за животом.

То што је Хиландар неприступачан женама, није непобедива препрека. Жене га могу искусити на другачији начин, а ипак проживети га. Видети начин живљења монаха, изглед манастира из далека, уживати у нетакнутој природи која га окружује, и пре свега у његовом духу. Ући у стање мира и спокоја. Удисати свеж ваздух, осетити присуство. Видети нешто непојмљиво нама данас, као савременим људима. Сталожен, али радостан живот, без константне журбе и хаоса. Живот, где време стоји. Полуострво Атос као да је ограђено неком невидљивом оградом, која га одваја од остатка света и популације. Предност или мана, неко би се запитао. Пре свог одласка ја бих засигурно рекла да је то мана. Нисам схватала шта човека може да наведе на доживотни пут и остављање свега створеног код куће. Ипак ме је повратак у брз и неуморив начин вођења свакодневнице довео до само једне мисли. Зашто ми бирамо да водимо живот у граду, журби, хаосу, туги, бесу, сујети, злоби, када таква места постоје? Када постоје такви људи у њима?

Сваком вернику данашњице одлазак на Свету Гору ће врло вероватно променити поглед на живот и свет у којем живимо. Сматрам да је она једино место које може да наведе људе на такав вид преиспитивања себе и свих дотадашњих донетих одлука. На преиспитивање свих својих корена, који су напрсли услед грехова нас и наших предака. На проналажење нове сврхе егзистенције. Схватање шта су праве вредности, које данас скоро да ни не постоје. Ценити част, поштење, храброст, смиреност и ведар дух, којим светогорски монаси зраче. Децу учити да буду више налик њима, уместо налик на познате особе којима су опчињени, а које те вредности не познају. Мене је одлазак на пут променио из корена. Природно сам врло енергична, ужурбана, тензична особа. Не држи ме место и немам тренутак мира, а ипак сам га тамо пронашла. Била сам у стању да седим сатима и уживам у тишини. Научила сам да препознам добро у свакоме, јер сам схватила да је оно свеприсутно, само да је замаскирано проблемима данашњице. Упознала сам хришћански начин живота. Не долазим из верујуће породице, па до тада нисам имала прилику да га искусим. Постала сам верник, како раније нисам могла да се назовем. Осећала сам се повезано са природом, животињама и морем. Научила сам се несебичности, пошто сам сву своју храну поклонила галебовима, магарцима и свим животињама на које сам наишла. Као да су и оне препознале нешто у мени. Нешто што ја до тада нисам познавала. Телефон ми није био потребан, иако код куће нисам у стању да га испустим из вида. Дом ми уопште није фалио, штавише све што ми је било потребно налазило се тамо. Имала сам прилику да се по први пут у животу причестим у манастиру близу Свете Горе, што сматрам да је представљало симбол за мој нови почетак. Почетак живота какав данас живим и којим се поносим. Утеху сам пронашла у вери, читању Светог Писма и Литургији. Спашена сам, од свега што ме окружује, од свега лошег, исквареног. Спашена сам од саме себе.

Стечено искуство и ново животно надахнуће треба покушати пренети на друге. Не допустити да оно испари и буде заборављено. Тежим ка том осећању, и не дам му да нестане, али тешко је. То искуство сада подсећа на сан, јер чини се нестварним. Зато желим да се вратим, и да искусим све изнова, али на другачији, зрелији начин. Да опет прођем тај почетак, који ме је преобратио. Да будем захвална што сам тамо и да ценим сваки тренутак. Да се подсетим зашто сам започела овај пут. Да размрсим чвор питања, која су настала услед мог проналажења у вери, али на која одговоре не поседујем. Да пронађем смисао, који се поновно изгубио у мору лоших дешавања у свету. Који се изгубио због осуде од стране других људи, којима вера нема значај и који не могу да ме разумеју, или се уопште не труде. Бринем се да је ово можда последња, изгубљена генерација o којој се писало у Новом Завету. Налазим се у отрованом друштву, и трудим се да не допустим да будем отрована. Нада ишчезава у океану туге, стреса, и безнадежности да ширим љубав, мир и да помогнем свима којима је то потребно, али помоћ није могућа. Нико је не жели. Света Гора оставила ме је знатижељну и пометену. Али, можда је то њен циљ. Бити свестан несвесног, осетити духовно и трагати за недостижним.

Далеко од Србије, чак на Светој Гори, налази се један манастир утврђен бедемима, који се наизглед не издваја претерано од других. Али, тај манастир је споменик културе нашег народа, спомен на свету лозу Немањића, и на сваког ко је на ту свету земљу крочио пре или после њих. Окружен многим другим манастирима, као и предивним Егејским морем, раскошном природом и животињским светом, изолован је од свега што представља проблем свакодневног живота. Далеко од злих људи, ратова, тероризма, мржње и технологије, он је прибежиште и подсетник да постоји нада за све нас. Његов дух и енергију можемо осетити где год да смо, јер се монаси свакодневно моле за цео наш народ и за наше спасење. Зато за нас он није само један у низу српских православних манастира, већ заузима посебно место у души сваког Србина и хришћанина. Чак иако му се тренутно можда не придаје велики значај од стране нових генерација, и даље постоје људи који знају шта су праве вредности. А за оне који не знају, Света Гора ће им открити.