„А будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање.“ (прва посланица Петрова, 3:15) 

Пролаз на тесту критичког мишљења, тачније немогућност оповргавања је оно што раздваја веру од сујеверја. Верујем да је потребно преиспитивати све идеје и убеђења која имамо да бисмо смели да кажемо да верујемо у њих. Једини делимично валидни контрааргумент на који сам наишао јесте да ако је потребно веровати без размишљања, ништа  до чега дођемо својим „логичким“ размишљањем не мора бити тачно, јер нам полазна претпоставка тј. да треба размишљати не ваља. Овај елегантни мисаони експеримент ће спречити скоро сваки покушај логичког оповргавања, осим чињенице да се нигде у Светом писму не спомиње да не треба размишљати и преиспитивати своје ставове, што значи да је идеја производ људског „логичког“ размишљања. 

Треба ли тражити доказ Божјег постојања? Кроз историју имамо много примера таквих покушаја, а оно што им је заједничко је да су сви оповргнути. Мишљења сам да је немогуће наћи недвосмислен доказ јер би то утицало на наш слободан избор – ако би човек знао не би могао са истом лакоћом да се одрекне Бога као што то може уколико се за сваки аргумент може наћи контрааргумент. С друге стране, ако се родимо грешни и имамо избор да ли да покушавамо да живимо праведно, и обавештени смо да би било добро да се трудимо да живимо праведно али нас нико на то не приморава и не знамо како ће нам живот изгледати уколико то одаберемо – онда заиста имамо избор. 

Имам осећај да идеја о малој вероватноћи да цео свет настане овакав какав је као доказ постојања Творца маши суштину, јер ми не звучи вероватно J да Бог одлучи да, уместо да дȃ апсолутан доказ, дȃ врло вероватан доказ. Наша вера би требало да се заснива на слободној одлуци (која нема никакав узрок осим наше жеље да верујемо) да мислимо и живимо као да постоји добро у људима. Не поричем да чудо, било да је признато као такво или се ради „само“ о догађају који има огромну вредност за појединца, може убрзати доношење одлуке, али га не бих назвао пресудним јер избор опет остаје на том појединцу. 

Верујем да се за доста питања у религији могу наћи искључиво одговори који захтевају од човека да верује, односно не верује у неки концепт, а то је најчешће концепт слободног избора, под којим подразумевам да је Бог створио човека тако да може да верује у било шта, и да може да бира у шта ће веровати.  

Једна од теорија која пориче постојање слободне воље је она по којој је сваки догађај последица претходних догађаја; она не искључује постојање Творца, али ако би онда постојао Бог он би био попут детета које се игра играчкама које је само направило; ма колико комплексне, оне ће радити само оно што дете жели. То би значило да зли људи нису зли по свом избору већ по Божјем. Увек сам се питао зашто је „било суђено“ да Исус буде разапет, јер се онда не даје могућност избора његовим распињачима. И даље немам потпун одговор али верујем да је Исус послат на земљу пре свега да би дао доказ Божје љубави према нама, чиме поменута теорија отпада.  

Тежња да се „постане једно са Богом“ може се тумачити као стремљење човека ка већој свесности – што више знамо о некој особи и што више је волимо то нам је теже да урадимо било шта јер се плашимо последица које наше акције могу имати на особу. 

На крају, не мислим да је могуће „љубити ближњега свога као себе самога“ без покушаја да се схвати како је дошао до садашњег стања, као и свести да је то могло нама да се деси, тј. како смо могли себи то исто да урадимо, било добро или лоше. Стога сматрам да треба водити рачуна о изборима које правимо, као и гледати на друге људе као на производе њихових избора.