Понекад су нам најближа управо она места до којих не можемо да стигнемо корацима. Иако као девојка немам прилику да крочим на Свету Гору и видим Хиландар онако како то могу мушкарци, осећам га као светињу која ми је блиска срцу. Можда га баш зато доживљавам дубље — као место коме се не прилази само путем, већ молитвом, вером и тихом чежњом. Не очекујем од Хиландара туристичко путовање, нити само сусрет са местом о коме се учи. За мене је Хиландар пре свега место живог присуства Бога.

Имам шеснаест година и мој живот је испуњен школом, обавезама и жељом да постигнем што више. У тој свакодневној журби вера ми помаже да не заборавим оно што је заиста важно. Када ми је тешко, када сумњам у себе или се суочим са потешкоћама, молитва ми доноси мир и снагу, а вера ме подсећа да останем добра, искрена и захвална. Она ми помаже да растем не само кроз успехе, већ и као човек.

Ипак, понекад се догоди нешто што нас подсети колико вера може да буде стварна и блиска у свакодневном животу. То сам посебно осетила недавно у Београду, када сам имала прилику да будем део једног догађаја који ме је дубоко потресао.

Часни појас Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, био је донет међу нас. Отишла сам да га целивам и стајала сам у реду са мноштвом људи. Тај ред није био обичан ред. У њему није било важно ко је ко, ко је успешан, ко је уморан, ко носи бригу, а ко радост. Сви смо стајали са истом надом, истом тишином и истом жељом да се приближимо светињи.

Док сам чекала, схватила сам нешто што се не учи из књига: вера се не рачуна, него се живи. Она није само реч, ни обичај, ни нешто што се показује другима. Она се препознаје у стрпљењу, у миру, у погледима људи који сатима чекају, у мајци која држи дете за руку, у старима који стоје колико могу, у тишини која се спусти на срце иако је око тебе много света. Тада сам осетила да светиња не припада само месту на коме се налази, већ да постаје жива онда када је човек прими у своје срце.

Тај сусрет са Часним појасом Пресвете Богородице помогао ми је да боље разумем шта, у ствари, очекујем од Хиландара. Ако је једна светиња са Свете Горе, донета у Београд, могла толико да ме потресе и приближи молитви, онда верујем да и Хиландар може да буде присутан у мом животу, чак и ако не могу да га видим својим очима. Можда се нећу поклонити његовим светињама на самој Светој Гори, али могу да му приђем вером, поштовањем и жељом да живим ближе Христу.

И зато, иако не могу да пређем хиландарски праг, верујем да права близина светињи не почиње кораком, већ срцем. Од Хиландара не очекујем чудо, већ снагу да останем смирена у успеху, храбра у неуспеху и захвална Богу у сваком тренутку. Ако ме томе научи, онда ће испунити све што од њега очекујем и показати да се до највећих светиња не стиже ногама, већ вером која оставља трајан траг у срцу.