Хиландар-света царска српска лавра која се налази на Светој гори Атонској у данашњој Грчкој, некада у Источном римском царству, Византији, једно време у отоманском царству, а кратко и у Душановој великој Србији. 

За Хиландар сам први пут чуо када су ми родитељи причали о многим светим местима, нашој славној историји и Светом Сави. У школи смо кроз прославу школске славе слушали приче и легенде о царском сину Растку, кога сам неколико пута глумио на школским приредбама. Тата ми је често показивао слике Хиландара још од времена када се тамо обрео још пре мог рођења и дао ми обећање да ћемо он, брат и ја заједно отићи тамо. Сетио сам се тих прича и слика када је мој најдражи учитељ, опраштајући се од нас, рекао да сваки Србин бар једном у животу мора посетити и поклонити се у Хиландару, на Виду и на Газиместану. Како сам растао све више сам учио и сазнавао о овом најзначајнијем културном и духовном месту за Србе. 

Од тада често замишљам то чудесно место. Знам да се до њега стиже бродом, да ћу прво угледати високе куле такозване Пиргове и старе камене зидове утврђења које су наши преци подизали око цркве бранећи светињу од разних непријатеља кроз векове. Изван зидина на све четири стране до мора се простиру непрегледни виногради, маслињаци, шуме и поља медитеранског растиња. Кад крочим у порту прво ћу угледати величанствену цркву Ваведења Пресвете Богоридице, коју су започели велики жупан Немања и Свети Сава, а завршио је највећи ктитор међу Немањићима краљ Милутин. Свуда около су прозори конака која су после великог пожара поново засијали старим сјајем. Замишљам како ћу се одморити у хладу испод лозе Светог Симеона Мироточивог која је никла на месту полагања његових моштију. Затим ћу проћи поред витких чемпреса и ући у цркву са чијих зидова ће ме прво благословити Христос Пантократор, апостоли и православни светитељи. Оно што ме највише радује је сусрет са игуманијом манастира, а то је Богородица Тројеручица. Већ сад осећам узбуђење кад знам како је ова чудотворна икона настала, како је стигла у Хиландар а онда и како је постала игуманија. 

Све су то чуда која су се Божијим промислом догодила. Верујем да ће Господ услишити моју молбу и испунити ми жељу да се нађем у најверднијем бисеру и највећој ризници српског наслеђа. У Хиландар бих отишао са великом радозналошћу, жељом и радошћу али и страхом да ли сам духовно спреман и достојан да посетим ово место где се дуже од осам векова чује молитва на нашем језику и пости без престанка. Знам да ће свако ко тамо дође бити топло примљен и да ћу се и сам осећати као свој међу својима. Верујем да ће то бити највећи благослов за мене и да ћу то велико животно искуство преносити својим потомцима.