У богатој историји српског народа, издваја се један догађај као посебно значајан и који је био веома важан за очување идентитета српског народа и православне вере међу Србима. Крајем дванаестог века, Растко, млади племић, син жупана Стефана Немање напустио је двор свог оца и замонашио се у светогорском манастиру. Растко је успео у својој намери, у нечему што би тада ретко ко из племства могао. Он није проналазио мир у дворском животу, свој мир пронашао је у молитви, учењу и даривању.

У Светој Гори, он се замонашује и добија име Сава. Своме сину родитељи су са двора слали поклоне и потребштине, а Сава ништа од тога није узимао за себе већ је разделио све монасима и дао манастирском храму, а мислећи о својим сународницима и земљи, од новца изградио још три цркве и зграде које је, такође, несебично наменио да буду конаци и куће за све српске монахе који ће на Свету Гору долазити у будућности. Увек рад да помогне и неуморан, Сава није само руководио радовима, већ је и сам радио на изградњи али и пре свега обављао своје свакодневне монашке дужности. Проживео је два потпуно различита, чак и супротна живота, али је због своје бескрајне љубави и чистоте и вечитог духовног усавршавања, био и највољенији принц на двору и највољенији монах.

На Савин строги позив, Стефан Немања долази да са сином, на Светој Гори проведе последње године живота. Сава, заједно са оцем, који је понео монашко име, Симеон, од византијског цара добија дозволу и обнавља рушевине Хиландара, уз финансијску помоћ брата, жупана Стефана. У кратком периоду, бројни зидари и уметници подигоше велелпни манастир, који је од Игумана добио дозволу да буде српски манастир на Светој Гори-Хиландар, за који Свети Сава рече да гради због свога народа.

И данас, по замисли Светог Саве и Симеона, Хиландар је свето српско место које зрачи духовном енергијом нашег народа, а Сава неко кога српски народ слави и угледа се на њега, а оно што ја, а верујем и сви који желе да посете ово свето место очекују, је да осетим управу ту енергију.