Отац нашег народа, први архиепископ српски Свети Сава, био је међу многима који су изабрали монашки живот како би пронашли смисао. Међутим, он није био као остали монаси. Он је дошао са двора. Чекала га је круна, слава и неописиво богатство. Али ипак, тада још увек Растко Немањић, одлази са само 15 година на Свету Гору. Никад током свог живота, Свети Сава није чезнуо за оним што је оставио на двору. Његов смиисао је био баш у скромном манастиру, у миру, тишини и молитви.

Данас људи трагају за смислом на безброј места. Неки у уметности, неки на послу, а многи и на разним другим местима. Много њих се скраси баш са ониме што пронађу у овим стварима, иако је ту увек осећај недостатка. Неко постане познат или се обогати и мисли да му је само небо граница. Буде и оних који су срећни што живе скромним и срећним животом. Када боље размислимо, да ли у било ком од ових случајева човек буде заиста испуњен? Богати у једном тренутку схвате да имају више новца него ствари које могу да купе. Новац прекине да их чини срећним. Они који одаберу скроман живот, као што је и људска потреба, у једном тренутку зажеле више. Ту сви долазе до пута који се даље рачва: или форсирају себе да уживају у нечему што их више не испуњава, или трагају за нечим што ће их истински испунити. Многи на том пут наилазе на хришћанску веру. Али, Христова учења пркосе многим људским потребама. Људи воле новац и чезну за прекомерним богатством, а Христос каже: „Пре ће камила проћи кроз иглене уши, него што ће богат човек ући у Царство небеско“. Многи воле да уздижу себе и хране се поносом, на шта Господ каже: „Ко год себе узвиси биће унижен, а ко ли год себе унизи биће узвишен“. Како сад то да човек пронађе смисао и буде испуњен нечим што се пркоси његовим потребама? Одговор лежи у самој сржи вере, то јест у љубави. Људима нема веће радости него када помогну другоме. Наравно, чинити нешто из љубави значи да ништа не очекујемо за узврат. Исус је сам рекао: „И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? “. Ако ли урадимо нешто честиво из истинске љубави и добре намере, а не из личне добробити, ми тиме величамо Бога. Добро чинити може бити и врста молитве. Мољење није само рецитовање стихова испред иконе, већ и поштовање Божијих заповести. Самитим тиме, када учинимо нешто добро ми испуњавамо једну од највећих Божијих заповести: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Помоћи некој баки са стварима, уступити место трудници или дати ситниш сиротињи, иако наизглед мало, може бити молитва јача од сто „Оче наш“. Христос на земљи није учио људе да треба цео живот да проведу испред иконе. Учио је људе да живот проведу у љубави и вери, јер тако сви ми, као човек слеп од рођења, можемо чуедно бити спасени од било каквог зла.

Многи људи данас не прихватају веру зато што се не може доказати. Они не схватају да баш из тога долази и смисао саме вере. Да се може доказати, да ли би била вера? Да ли би ико својевољно одабрао да не прати пут до раја и вечне среће? Шта би било када би ти људи ипак имали доказ за веру или одговор на свако питање? Ту би живот изгубио смисао. У животу нема смисла без трагања. Права срећа је заправо у трагању, а не у проналажењу. Сви се сећају пута, а мало нас се сети награде. Зато, верујмо у Бога и пратимо Његове заповести без пуно доказивања и размишљања како би имали срећу трагања током целог овоземаљског живота.