Када помислим на Хиландар, не помислим само на камене зидове и тихе ходнике манастира, већ помислим на простор где душа може да се одмори и где све што је тешко, постане лакше. 

 Иако сам девојка и не могу да закорачим у Хиландар, то ме не удаљава од њега. Учи ме да вера и поштовање могу живети у срцу, чак и када су врата затворена. Желим да научим како треба живети у миру и стрпљењу. Монаси Хиландара дане проводе у молитви, раду и учењу, а мени то изгледа као прави смисао живота. Често се питам како је могуће бити тако миран и стрпљив, у свету који је хаотичан и брз. 

Надам се да ће ми Хиландар, макар кроз приче о њему, помоћи да научим да у свом животу будем стрпљива, мирнија и захвалнија за све што имам. Очекујем да ћу научити више о историји Хиландара, да чујем како су монаси кроз векове чували српску веру, језик и културу и како су манастирски зидови кроз све векове остали нетакнути. 

Чак и са удаљености желим да осетим дух овог манастира и да разумем колико је Хиландар значајан за наш народ. Хиландар је нада да можемо боље, да не одустајемо, зато што је сваки крај тек почетак. Очекујем и да ме подсети да све што је лоше не траје вечно.  

Хиландар је преживео векове, олује, ратове, пљачке, па чак и велики пожар који га је скоро уништио. Ипак манастир и даље стоји. То ми даје наду да никада не одустанем и да се увек надам добру.  

Манастир Хиландар сам одувек замишљала као рај окружен дивним плавим морем. Замишљам како цео манастир мирише на тамјан и како јутарња звона одјекују над морем да пробуде целу Света Гора. Највише замишљам икону Богородице Тројеручице како сија златним сјајем, као да светло не долази од свећа него из саме иконе. Замишљам како у њеном присуству нестају сви моји страхови и да у мени остаје само мир.  

Највише од свега очекујем да Хиландар у мени пробуди чежњу и тежњу да будем боља. Можда не могу да му приђем као ходочасник, али могу да му приђем срцем, а то је можда и једини прави пут.