У свету препуном буке, брзине и непрестаних захтева, постоји једно место о којем сам често слушала. Тамо је тишина која говори, а светлост која не заслепљује, већ умирује. То место је Хиландар. Манастир на Светој Гори који не стоји тамо само као грађевина од камена, већ као жива књига у којој се вековима исписују странице вере, наде и подвига. Питање шта очекујем од Хиландара, за мене није само пуко очекивање путовања, већ потрага за нечим дубљим.  

Очекујем тишину која лечи. У времену када свака секунда одзвања нотификацијама, када се мисли распршују као дим, верујем да Хиландар може да буде место мог унутрашњег сабрања. Желим да у његовој тишини пронађем себе. Не кроз огледало, не кроз мишљења других, већ кроз тишину у којој се осећа присуство Божије.  

Очекујем сусрет са вером која не проповеда, већ дише. На Хиландару, вера није само реч у књизи – она је начин живота, она се огледа у сваком погледу монаха, у сваком успону ка капији, у сваком пуцкетању кандила. Надам се да ће ме Хиландар научити да вера није само у речима које говоримо, већ у тишини коју живимо, у храбрости да будемо добри и када нико не гледа.  

Очекујем и историју – не ону из уџбеника, већ ону која се може додирнути, осетити, која још увек пулсира у зидинама манастира. Очекујем да осетим блискост светог Саве, да схватим како је један принц изабрао монашки живот и тиме постао темељ наше духовности. Да разумем да величина не долази из моћи, већ из служења.  

Најзад, од Хиландара очекујем промену. Не драстичну, не ону коју ће други одмах приметити, већ тиху промену у начину на који гледам свет, друге људе, себе. Очекујем да научим шта значи бити смирен, захвалан и сабран. Да се вратим свакодневици богатија за искуство које не може да се купи, већ само да се осети.  

Можда Хиландар неће испунити сва моја очекивања. Можда ће ми поставити више питања него што ће ми дати одговора. Али чак и то би била драгоцена поука. Јер понекад, оно што очекујемо од једног места, заправо је оно што највише желимо да пронађемо у себи.