Моје име је Милан Јешић, идем у четврти разред Математичке гимназије и имам огромну жељу да посетим Хиландар. Првих 14 година живота провео сам у мом родном граду Крушевцу да бих се 2022. године преселио у Београд. Тада је у Београду живео само мој отац, док смо сада он, моја мајка, старија сестра и ја сви ту. Разлог зашто сам се преселио у Београд је део дуге приче која излази из теме тако да о томе нећу писати. Све у свему, мој родни град сам прерано напустио против своје воље и то је до данас највећа прекретница у мом животу. Последице мог преласка се код мене и даље врло јако осећају.  

У прошле три године се пуно ствари издешавало, много тога сам изгубио, прошао сам кроз много разговора са психолозима и психијатрима, чак сам пристао и на терапију лековима коју и даље примам и чак сам прошао кроз период у којем је моја вера у Бога страшно ослабила и био сам јако близу да од ње одустанем. Срећом, вратио сам се на прави и једини пут и са сигурношћу осећам да је мој Господ у сваком тренутку икада био уз мене, као и уз сваку особу на планети. Ипак, мој живот је и даље свакодневна борба са неким унутрашњим и спољашњим хаосом и константно тражим излаз из њега.  

Путовање за Хиландар које ми је понудила моја феноменална школа ми се чини као одличан начин за барем мали напредак ка избављењу од мојих мука. Мој однос са Богом ми је тренутно убедљиво најважнија ствар у животу и нимало не сумњам да ће се у Хиландару знатно унапредити. Свако кога сам питао о прошлогодишњем путовању ми је испричао све најбоље и најлепше и сигуран сам да ће тако изгледати и ове године.  

Хиландар као грађевина је сигурно један прелеп манастир али мислим да ће ми много занимљивији бити људи које ћу тамо упознати и од истих много научити, као и од мог невероватног професора верске наставе Саве Цуњака. Наравно да ми Хиландар неће магично учинити живот лепшим и да је ту потребно много мог труда, али ће време проведено у једном од центара православља сигурно имати велики позитиван утицај на мене. Још једна ствар коју очекујем од Хиландара јесте да тамо обавим своју прву исповест, за коју сматрам да је један од кључних чинова за јачање везе са Господом, а ја га нажалост никада нисам обавио. Такође ми је деда рекао да му донесем једну свећу из Хиландара за нашу славу Ђурђиц која се ближи и било би ми драго да га том свећом обрадујем. Поред свих предивних искустава, ипак очекујем да ће ми бити и тешких тренутака у Хиландару да одстојим на дугачким молитвама и службама и да генерално испратим ритам живота невероватних монаха Свете Горе. То ће се све на крају, наравно, исплатити. 

Ја ћу добити дозволу за ово путовање једино ако мој Предивни Господ сматра да то тако треба да се догоди. Ако не, убеђен сам да ће ми се једног дана ипак пружити прилика да посетим Хиландар и Свету Гору. Ако се пак догоди да одем на овај пут, испуниће се једна моја велика жеља, а за три недеље, надам се, и моја очекивања.