Данас, када је све нарочито брзо, гласно и пролазно, често заборавимо да успоримо и послушамо себе. Неретко касно схватимо да нећемо пронаћи срећу у пролазним стварима. Човек праву срећу и мир проналази оног тренутка када застане и окрене се себи, вери и тишини. Божија близина и љубав су највећи благослови којима је човечанство икада сведочило. На нама је само обећање да ћемо се молити, поштовати, чинити добро и волети. За све остало постара се Он. И хвала му, јер без Њега ништа не би било могуће. Све нам је пружио. Тело, душу, молитву и могућност да сваког дана будемо бољи него претходног. Зато, хајде да се молимо. И хајде да се волимо. И да покушамо да будемо бољи људи. Хајде да обиђемо светиње које су градили наши преци, где монаси вековима чувају традицију. Будимо захвални и поштујмо их, јер су света места наш једини истински дом и уточиште душе. Дозволимо себи да осетимо Његову бесконачну и безусловну љубав. Хиландар, као пример светиња о којима сам причала, за мене има посебно значење. У мом срцу представља симбол снаге, истрајности и вере која опстаје чак и у најтежим временима. И кроз ратове и страдања, остао је место молитве и духовног мира, поставши стуб наде српског народа. Не дајем себи за право да кажем да ишта „очекујем“ од Хиландара. Мислим да не приличи. Можда света места не мењају човека моментално, али му дају осећај мира и подсетник да успори. И можда је баш то најважније — да бар на тренутак заборавимо на све и чујемо себе. Уместо личних жеља, мој однос према Хиландару заснива се на разумевању и прихватању његових светих правила. То је свет који има своју динамику и законитости, а моје је да их поштујем и да се дивим његовој мисији из даљине. За мене представља симбол нечега што је изнад свакодневнице, нешто што треба чувати и поштовати, баш такво какво јесте, са свим својим специфичностима и нада да ће тако и остати, наставити да нас учи да је духовна снага често тиха, скривена од погледа, али свеприсутна у сваком сегменту нашег постојања, пружајући нам ослонац у тренуцима када нам је најпотребнији. Вера је мој највећи ослонац. У тренуцима несигурности и унутрашњег немира, молитва ми даје снагу да наставим даље. Уз молитву схватила сам да човек никада није ближи себи него онда када је најближи Богу. На крају, мој однос према Хиландару је однос дубоког поштовања и прихватања. Не тражим од њега ништа за себе, већ му се дивим као институцији која је надживела векове и остала верна својој мисији. Волела бих да Хиландар остане такав — света и неприступачна гора, која нас учи понизности, стрпљењу и снази вере. Његова недоступност за мене није ограничење, већ потврда његове светости и посебног места које заузима у нашој историји и духовности. Моје „очекивање“ је заправо молитва да такав и остане, као вечни симбол наде и постојаности.