(Поводом јубилеја 835 година од одласка Св. Саве на Св. Гору)

Свако људско биће, у неком тренутку свог живота, осети да нешто природно недостаје, не ствар, не особа, не прилика, него нешто чему ни сам не зна назив, као неки недостижан слој у атмосфери. Та празнина није мана нашег постојања, већ је она његов темељ. Она је основна одлика људске специфичности, сведочанство да човек није пуки објекат међу објектима, већ микросвет, који у својој сопственој коначности носи траг бесконачног творачког начела. Оваква особина је стара колико и људска свест, није измишљена у кризи, нити је привилегија слободног времена, просто је уграђено у оно што значи бити човек.

Пре тачно 835 година, млади Растко Немањић је осетио управо чежњу за тим недостижним слојем у атмосфери. Имао је све што световни свет нуди, богатство, сигурност и загарантовану будућност. Па ипак, побегао је на Свету Гору. Његов бег није кукавичлук, већ радикални чин побуне против илузије испуњености, отишао је тамо где је тишина толико била гласна, да се у њој чуо одговор на питање о смислу постојања.

Потрага за смислом модерног човека данас је много компликованија него што је била у време Растка. Данашњи млади људи траже смисао кроз успех, каријеру, статус, бројеве. И ово заиста није проблем у раду на себи и успеху, већ је проблем у уверењу да ће следећи корак на лествици коначно донети оно нешто, али свако ко је стигао на врх те лествице схватио је да је она наслоњена на погрешан зид. У савременом добу не постоји места за ону празнину и тишину која нам је постала као казна. Тишина је данас нешто чега се плашимо, попуњавамо је подкастима, позадинском музиком, бесконачним скроловањем. Не зато што смо лоши, већ због недостатак потребе за проналажењем смисла, интроспекције и свести о себи. Уместо да се удубимо у своје постајање, ми смо наше проналажење смисла преселили на тржиште. Живимо у свету који покушава да нам комерцијализује ону исконску тишину. Ако осетимо унутрашњи недостатак, систем нам сугерише да нам недостаје спољашњи објекат, неко егзотично путовање, скуп аутомобил итд. Купујемо ствари, искуства и туђе животе упаковане у дигиталне формате, надајући се да ће нам следећа куповина попунити егзистенцијалну рупу у грудима.

Свој смисао покушавам да пронађем у православљу. Такав пут ми је дошао природно, иако не живим у породици која је религиозна, прво сазнање о Христу ми је отворило духовне очи и од тог тренутка сам прогледао. Када схватиш да те неко толико воли са свим твојим несавршеностима и недостацима, да је дао свој живот на крсту како би отплатио твоје грехе, за мене представља једно од највећих сазнања. Наравно да на оваквом путу постоји пуно осцилација, које су неравномерног интензитета, али ипак за мене представљају истину. На оваквом путу знам да су те осцилације природне доказ су да вера живи, није механичка. Ипак, управо у таквим тренуцима сумње и пада, хришћанска љубав се показује као једини апсолутни ослонац који модерно доба не може да ми понуди. Моја „Света Гора“ није географско место, већ је чаша Причешћа и тренутак утишане молитве Господу. Сматрам да је неопходно побећи  из света затрпаног мејловима, нотификацијама и потрчати Христу, који нас чека раширених руку. „Кажем вам: тако ће на небу бити већа радост због једног грешника који се каје неголи због деведесет девет праведника којима покајање није потребно” (Јеванђеље по Луки 15:7).

На крају, круг се затвара тамо где је и почео, у оној тајанственој празнини људског бића. После толико година које нас деле од Савиног одласка на Свету Гору, оне нису промениле метафизичку анатомију човека, и даље жудимо за истим „недостижним слојем атмосфере“.