Од када сам могла да разумем појам хришћанства и шта оно значи Србима, знала сам и за Хиландар. Дуго времена, он је био напросто симбол вере, неодређена идеја замка у небесима, али у неком моменту између детињства и сазревања постао је и стварно место и средиште суштине српског народа.

Вера се некада чини као толико нестална ствар. Понекад је ту, понекад није, уобличавају је наше тренутне мисли и осећања. Али мислим да је, у својој суштини, она увек била ту у мени, на неком месту које ништа никада неће моћи таћи. Увек је осећам у манастирима и црквама, у њиховом миру и тишини, видим је у пламену свећа. А где би је више било него у Хиландару, месту где се и током туђинске власти чувало национално памћење и вера?

Колико ли је свећа тамо запаљено, колико ли је молитва тамо изговорено? Духови прошлости преклапају се се садашњошћу, попут палимпсета. То место као да не зна за време, оно је стабилни светионик кроз вечито променљиву историју, мирна лука у мору садашњости пуној таласа, вртлога и урагана, где сви ми журимо даље, више.

Некада жалим што смо се толико удаљили од вере, али истовремено и разумем. Тешко је имати беспоговорну, константну веру кроз све тешкоће живота, јер ако је имаш, осећај издаје је неизбежан. Како можеш некоме рећи да је ужасна ствар која му се догодила била са разлогом? Ту су и све научне чињенице које подривају принцип Бога и целе Библије, али мислим да је религија осећање дубље од збирке прича, да је она део наше душе још увек недостижан науци.

Желим да, макар накратко, изађем из плиме живота која константно струји напред, не бих ли опет искусила тај исконски мир, за кога знам да пулсира из Хиландара километрима наоколо, низ падине Свете Горе и у низије испод. Мислим да ћу се, колико год време прође, увек напослетку враћати том осећању, местима где је истовремено све важно, и ништа није.