Када бих могла да изаберем једно место на овоме свету које бих посетила, без икакве дилеме рекла бих: манастир Хиландар. Иако као жена знам да у њега никада нећу моћи да уђем, моја душа пребива тамо. Тај манастир није за мене само грађевина од камена и дрвета, већ живи сведок векова, чувар истине, вере и наде српског народа. Већ само његово име у мени буди мир, страхопоштовање и дубоку захвалност Богу што постоји једно такво место. Замишљам да бих, када бих могла да уђем у Хиландар, нашла оно што човек највише тражи у животу – близину са Богом, унутрашњу снагу и истински мир у души. 

Од детињства слушам о Светом Сави. Мој деда из Црне Горе воли да беседи о Св. Сави и то ми остаје забележено као драгоцено искуство. Св. Сава из приче мога деде има посебну снагу – он показује да је човек највећи онда када се одрекне пролазне славе и окрене вечним вредностима. Када бих могла да уђем у Хиландар, осетила бих да сам корак ближе тим вечним вредностима, корак ближе Богу. 

Историја Хиландара и историја нашег народа нераскидиво су повезане. Када смо као народ страдали, када смо губили битке и земље, када смо остајали без слободе, Хиландар је био наша духовна тврђава. Тамо су монаси преписивали књиге, чували језик и писмо, молили се за свој народ. Када бих могла да уђем, сваки камен и свака фреска подсетили би ме да моји корени сежу дубље од било каквих пролазних невоља. Тамо бих осетила да припадам нечему већем од себе, нечему што траје кроз векове. 

Хиландар је и место где човек може да научи смирење. Када бих могла да уђем, прошетала бих манастирским вртовима, виноградима и маслињацима. Видела бих како монаси својим рукама обрађују земљу и захваљују Богу за сваки плод. У томе је највећа лекција: да је живот најлепши када је једноставан, када је испуњен радом, молитвом и благодарношћу. 

Можда најважније од свега научила бих да слушам тишину. У свакодневном животу све је пуно буке – телефони, улице, разговори, обавезе, али у Хиландару, замишљам, влада тишина која није празна, већ пуна Божјег присуства. Када бих могла да уђем у ту тишину, верујем да бих јасније чула Божји глас у себи. 

Када размишљам о Хиландару, не мислим само на један манастир, већ на духовни дом свих нас. Знам да у њега никада нећу моћи да уђем, али моја душа тамо већ припада. Од Хиландара очекујем да ми, у мислима и молитви, покаже пут до онога што је најважније – до блискости са Богом.