Кренула сам да истражујем то о чему бих мoгла да пишем, јер стварно нисам знала шта је то што очекујем од Хиландара. Ништа ми није падало на памет и због тога сам одлучила да направим паузу и ушла сам на инстаграм (друштвена мрежа).

Прво што сам видела је била слика једне девојчице испод које пише „Помозите… Пошаљите поруку на број…“ и „Ако не можете да пошаљете поруку, поделите причу“. То није била ни прва, а ни последња слика са таквим садржајем. Иако сам их видела много ни једну слику нисам поделила, и ни једну поруку нисам послала. Ово звучи као да сам нека безобразна особа. Можда и јесам, али не желим да тако помажем некоме. Желим да стварно некоме помогнем, да упознам ту особу, да саслушам њену причу или да се играм са њом (ако је та особа дете). Просто бих волела да дам све од себе да неком помогнем. Верујем да су и поруке добар начин помагања, али нисам баш у могућности да увек пошаљем поруку, а што се дељења слике тиче, то ми се не свиђа јер никад није сигурно ко продаје и купује тај профил и да ли је то у опште тачно.

Пошто је највећа помоћ коју можемо пружити некоме ко је болестан новчана, а сада је немогуће да им помогнем онолико колико желим и иако ћу увек помоћи онолико колико могу, волела бих да манастир Хиландар помогне онолико колико је у њиховој моћи. Знам да је новац потребан и за обнову манастира, али кад би се само једна четвртина од тог новца оставила за децу то би им много помогло. Или, када би се направиле неке радионице где би деца могла да се играју и друже са некима који имају исте проблеме као они, тада се не би осећали одбачено и немоћно. Знали би да постоје и други који су као они, и да нису сами. Верујем да ово већ постоји, али је другачије када се такви догађаји направе уз присуство духовних лица. Тада то постаје боље и лепше и родитељима и деци улива наду да постоји шанса за боље сутра.