Још као мала волела сам приче о Немањићима, поготово о Стефану Немањи и његовим синовима. Одувек сам се дивила храбрости и одлучности Растка Немањића одрицањем живота принца и посвећивању га Богу. Драго ми је што могу да се угледам на наше средњовековне владаре, на њихову храброст, пожртвованост и несебичност. Оно на шта могу највише да се угледам јесте што су сви они, после луксузног живота владара, ипак одлучили да се одрекну свега тога и пронађу мир и спокој са Богом. Наравно, сви су се замонашили и старост дочекали у својим задужбинама.Иако би вероватно већина рекла да је изградњи манастира највише допринео краљ Милутин, ја се не бих сложила са тим. По мом мишљењу је томе највише допринео велики жупан Стефан Немања, прво изградњом Ђурђевих ступова и Студенице, а касније са дозволом цариградског Патријарха и сином Растком, тада Светим Савом, обновом манастира Хиландара на Светој Гори. Један од најфасцинантнијих чуда забележених тамо јесте ми ницање винове лозе из каменог гроба (кивота) Светог Симеона.

Иако сам свесна да као женско никада нећу бити достојна Богородице и крочити на Свету Гору, то ме не би спречило да чујем утиске људи који су били и монаха који су тамо. За њих имам много питања. Главна су како су одлучили да дођу и замонаше се, и такође, како би у данашње време посаветовали тинејџере око свих проблема које имају, као и да ли долазе дневно у искушење, и ако долазе у каква долазе.