Док ево, по ко зна који пут ове године, седим за рачунаром, покушавам да смислим како уопште започети овај есеј. Шта могу да кажем, како да се првим речима наметнем и започнем овај састав, када је све што могу рећи већ било толикo пута изречено. Свако зна за Хиландар, како и не би – тај манастир сасвим посебног архитектонског стила и лепоте, постојано стоји као симбол једне нације, тако све више постајући много више од само места где монаси бораве. Колико империја, краљевстава и држава су виделе те зидине, у колико ли су се недаћа нашли људи у њему, просто је тешко веровати – јер, припишимо то само времену, или пак фаличном карактеру човека, чињеница је да сви заборављамо. Чак и све што данас проживљавамо, а што је за многе, с правом, трагично, неће испуњавати више од пасуса или два у једној (за будуће ученике, вероватно јако досадноj) лекцији у историјском уџбенику. Баш због тога – заборава, човек често проведе чак и цео живот покушавајући да постигне нешто, што ће га од канџи пролазности отргнути, макар и на неколико година. Неки оставе по коју књигу или песму, неки по коју медаљу, умешнији и по коју грађевину, а само понекад такво шта по вредности стварно превазиђе заборав и постане много више од плода људског страха. Сасвим сигурно и Хиландар је управо подигнут као покушај опирања од, човеку несхватљиве, вечности и њених последица, а постао је значајан и ван тога, макар и за једну малу групу људи на једном делу света. Тако да, сматрам сувишним да наставим своју причу о културно-историјском, уметничком и симболичком значењу овог светогорског манастира – постоје већи стручњаци са свакако већим даром писања који то толико боље дочарају; те зато ћу се држати само оног што од Хиландара очекујем.

Менe занима управо то, како се такав живот живи, а не како се на њега одлучи. Надам се да бих све то сазнао када бих некако добио шансу – али не очекујем то, барем себи кажем да не очекујем. Уколико не сада, отићи ћу и сам једном, што мислим да би свако требало да учини. Довољно ми је да знам да ето, и ово неко мора да прочита, неко може да ме чује, а да то није само професор или друг – и то је ретка прилика, а ја сам је добио бесплатно.