Своја лета на мору проводим далеко од обале. Дане ми је плима узела, таласи су ме уздигли у висине само да бих дотакла празно небо. Мрак се још ниједном није спустио над водом, а сунце се није пробило кроз маглу над морем. Налазим се под плавим небом у његовом одразу, са хладним рукама, и што дуже стојим вода постаје све хладнија. Није ми хладно, само ми није топло. Монотоност се огледа у свему, па и у недостатку дана које могу да бројим, све као да је ветром однешено.

Имам сећање, да ли је то било јуче или пре пар дана можда чак и прошлог лета у ствари, видела сам обалу, чак сам јој се и приближила. Вода јој је заправо пришла, бурно, разарајући стене које су је чувале, купећи сав песак са собом и мене гурајући ка копну. И кад сам мислила да коначно осећам тло под ногама, поново сам била повучена назад у море. Осетила сам се боље на послетку, успела сам да задржим део обале у рукама, али како сам се поново удаљавала од ње песак који ми се нашао у коси ми је сметао. Ни обала није са собом доносила стабилност и мир и нисам знала да ми то смета док нисам видела како се разлила морем пред мојим очима. Можда вода ипак не носи са собом никакву топлоту, него цвеће које шара таласе и доноси је до мене испраћена мирисом мира?

Требало ми је дуго да приметим умилно појање које се са Сунцем пробија у зору. Долазило је увек са Истока, некада бих могла и да угледам обалу са које се чује, али никада нисам могла да будем довољно близу да на копно њено крочим, све до данас. Звук молитве се протеже и до хладних вода, топлоту доносећи мору, па и мени. Није ми хладно овде, али тамо, у даљини, је топлије. Желим да јутра огрејана дочекујем уз молитву на острву које хладну ноћ не познаје. Зато пратим ове трагове и до обале долазим, али не крочим на њу. Љиљани су ме пригрлили, на пут повели, ношена мирисом тамјана ни у једном тренутку нисам посустала, јер сам знала да ме до Ње воде, да из Њеног врта долазе.

Још увек у мору, али сада са обе ноге на земљи, стојим задивљена малим градом који се налази преда мном. Нисам морала да га упознам да бих спознала да је његова љубав она која се излива у воду, и која ме је довела овде. Таласи се ломе о стрме стране литице са које се уздиже Хиландар.

Његово степениште које се простире дуж Атоса води ка вратима светилишта које не чува само историју манастира, него и целог једног народа. Хиљадама људи већ вековима пружа дом; отворених руку његови житељи стоје спремни да прихвате све оне водом донешене на обалу, који траже утеху у врту Богородице.

Своје писање посветићу њима, Њој која ме је довела, и њима који су ме пригрлили. Прижељкујем да целивам обалу Свете Горе, и ногама никад не крочим на њу, да спознам љубав коју врт пружа, а без да ту икада обитавам. Желим да им посветим сваку написану реч тамо као захвалност, јер писаћу само оно што ми Бог да на папир да ставим, да када испред монаха стојим, упознавајући њих, упознам Онога коме су посветили живот свој.