Дуња Инђић, IV разред, Земунска гимназија

Шта очекујем од Хиландара?

Дуња Инђић, IV разред, Земунска гимназија

Подели рад са пријатељима:

Подизали су га и уздизали од дванаестог века честити, и мање честити жупани, краљеви, цареви и државници. Били су ктитори. Но, новци, злато, метоси и поседи не чине Хиландар.

Наш однос према тим зидинама чини га оним што јесте. Он је чувар, ризничар и суштина нашег духовног, али и државног идентитета.

Парафразираћу једну изреку Грка, и рећи да Православље може без Србина, али Србин без Православља не може.

Историја се мог Србина често пута тргала од тог утканог кода у њему, од хришћанског, православног, светосавског.

И, сваки пут када би поклекао, и Хиландар је патио са њим. Сваки монах је умолио на хиљаде молитви, метанисао даноноћно над Тројеручицом и Одигитријом.

Хиландар је последња одбрана од нас самих.

Гледајући у пиргове, научимо се стрпљењу.

Општежићем и тиховањем, научимо се послушању.

Верујмо у чуда, потребна су нам.

Он се од 2004. када би пожар, опоравља споро, као и ми.

Њега чува Игуманија, нас Он.

Тамо се време мери вечношћу.

У овој преступној години короне, ако не будемо људи, бићемо поједени снагом болести коју смо сами направили.

Није Хиландар уточиште и бег од света, већ је суочавање са савршенством, са оним што можемо бити.

Само у мери наше љубави и доброте, уписане у сваком чемпресу, у чокоту винове лозе, у потоку, у маслињацима, Хиландар ће се уздизати и Она ће чувати нас, чувајући Њега.

Нама је Господ из љубави поверио свет и морамо га чувати.

Желим да хиландарска звона, звона свих манастира и храмова буду наше буђење.

Доста су зидине патиле историјом свог народа.

Нападан, узурпиран, одузиман, скрнављен стоји силом вере свог оснивача Светог Саве, који је и даље над кормилом брода који не пловећи стиже до свог уточишта и своје луке.

Верујмо, будимо слични чуварима Хиландара, чуварима ризнице писмености, културе, уметности, државности нашег народа.

Игуманија Богородица, овај предео светости, ту Гору ка којој се уздиже поглед штити и од сваког путника намерника који неискрен ступа на Свето тло.

Предање, лична приповедана искуства, путописи и анегдоте са ове Горе утеха су, исцељење и опомена свакоме од нас.

У свакој причи је по један савет, и ако слушамо, имаћемо сопствене одговоре на наша мала и велика искушења.

Та једноставност живота која влада на простору између Егејског мора и планине Атос, на том полуострву, које има своју аутономију, своје уређење, свој ред и мир никога не оставља равнодушним.

Хиландар је био и остао снага да се исправе животне грешке, да се чудом продуже родослови, да се излече душе и тела, да се чак и државе опораве и народи опамете.

Његова снага је казана и кроз сва уметничка дела која су настала четком и пером.

Он је нада да можемо боље и више, да је сваки крај почетак.

И, то што га не могу видети и опипати, не значи да га не могу волети искрено, оном љубављу мајке која се за чедо брине, ма колико оно било старо.

Моја младост уткана је у његове векове, зато је тај светионик Христов увек виталан.

Његово искуство и знање део су и мог наслеђа и неопходне животне мудрости.

Тако уплетени живимо, ја га градим вером и љубављу, он мене светошћу.

Ја не могу стајати испред пирга краља Милутина, ни метанисати у храму Ваведења Богородице, обедовати у трпезарији и видети живопис, али све то могу књигама сазнати, оком других сагледати, а својом душом искусити.

Док све ово пишем, истражујем, читам и прегледам безброј фотографија тог једног Светог места мог народа. Чини ми се да је тако посебан и сачуван управо јер је далеко од Србије, од свих наших ратова, рушења и превирања. Што није окружен фабрикама и тржним центрима, што не жури и ништа не мора. Слободан је у својој послушности и вредноћи.

Окружен је себи сличнима, доминантан у суштинском одупирању свему што је са друге стране мора.

Такви и ми треба да будемо, да имамо високе куле које нас бране од ружног и злог, да имамо келије скромне удобности, да јутром устајемо молитвом окупани, да сваким кораком живот учинимо смисленим, да узмемо од природе само онолико колико нам треба, да сваком бићу оставимо простор да и оно расте, да стварамо много користећи мало, и да некако будемо задовољни управо оним што имамо, да се дељењем умножавамо.

Подај, Господе.