Питање важности религије у садашњем, модерном друштву постало је много компликованије уз рекордни пораст атеизма и промене моралних погледа у свету. Света Гора, као стуб Православља, остављена је у теолошкој и филозофској дилеми у свету, који се све мање окреће религији у потрази за одговорима на најтежа питања постојања и моралности.

Људи су јединствена раса која се издвојила из остатка животињског света услед своје интелигенције. Овај положај у коме се налазимо, уз своје бројне предности, има и једну велику ману. Развили смо се тако да смо једина жива бића свесна себе и своје неизбежне смрти, и довољно напредни да поставимо најтежа питања о свом постојању и смислу живота, али не и да на та питања са сигурношћу одговоримо. Управо у овим дилемама људи се издвајају по својим ставовима и начину на који се носе са сопственим постојањем.

Са једне стране, имамо људе који одлуче да прихвате непостојање смисла живота у спиритуалном смислу и одатле или упадају у депресију егзистенцијалне кризе или се упуштају у непознато налазећи олакшање и лагодност у чињеници да сви њихови проблеми нису толико велики и значајни колико им се чине. Они теже да искористе своје време на овом свету најбоље што могу, знајући да им је то једина шанса да искусе живот.

Супротно њима, постоје људи који не прихватају смрт као крај постојања и налазе смисао живота у религији. Они се потпуно препуштају вишим силама и користе свој живот да заслуже место у оном другом, вечном, након смрти. Овакав начин живота захтева лишавање одређених уживања, али и подстиче најважније моралне вредности, части, поштења и љубави.

Управо овакав сукоб ставова и супротних схватања људског постојања описан је у „Горском вијенцу“. Оно на први поглед може деловати као релативно једноставно дело великог историјског значаја, али његова филозофска дубина се не може занемарити. У њему су приказани православни Црногорци, као људи посвећени религији, којима је част на првом месту. Њима су супротстављене потурице, које схватају овоземаљски живот као важнији, можда чак и једини, јер стављају религију и традицију на друго место да би олакшали свој живот. Већина људи данас вероватно осуђује потурице, али је неоспориво да у данашњем друштву њихов став о животу почиње да преовладава. Модерном човеку жртвовање живота за част и одбрану својих ставова делује готово незамисливо. Његош у свом делу паметно повезује ове две сукобљене стране кроз лик владике Данила. Иако је православац, који јео одбио да прихвати ислам као своју веру, он не гледа потурице уз чисту мржњу као остали Црногорци. Владика Данило шири своје погледе и објективно сагледава ситуацију потурица и њихове разлоге за издају. Упркос томе што се не слаже са њима схвата урођену слабост људи и разуме њихово вредновање тренутног живота, пошто су поклекли пред претњама Турака.

Најважнији сукоб у овом делу одвија се у самом владици Данилу. Тако је у делу показана опасност филозофског размишљања по психу појединца. Он увиђа разлоге потурица и не криви их у потпуности за њихове одлуке, док у исто време зна какве последице по српску културу и православну веру може имати опраштање њихове људске слабости и занемаривање могућих последица на остали народ који трпи исте притиске Турака. Ипак, он на себе узима терет овакве немогуће одлуке у којој наизглед нема доброг решења. Владика Данило је у делу ту да представи егзистенцијални песимизам знања да је сваки исход лош по његов народ и касније прихвата њене избежности братоубилачког рата.

„Горски вијенац“ је значајан и сада, вековима након што је написан, због својих приказа религије и филозофије, питања постојања која имају свевремен значај за човечанство. Ово дело нас и учи да на оваква немогућа питања треба свако да покуша да одговори за себе, и како не можемо наћи засигурно тачне одговоре. Морамо бити пажљиви и пробати да избегнемо конфликте око њих. Уколико особа прихвати да живот нема виши значај, али и пронађе унутрашњи мир, не треба им наметати друга мишљења и осуђивати их. Овакво схватање је све чешће у данашњем друштву, али религија није остала без значаја. Хиландар је центар хришћанства за православце и поготово Србе. Он је управо ту за оне остале, који не верују да смо овде случајно и без разлога. Његов значај у данашњем друштву је пружање одговара, и да олакшава постојање у универзуму, који је непојмљиво већи од нас самих, а о коме готово ништа не знамо. Извор је светлости у бескрајној тами непознатог.