Вратио сам се кући после далеког лутања. Са далеког пута мајци у загрљај. Дочекан цвркутом птица са раскошних чемпреса остављам иза себе сујету и немилосрђе спољашњег света. Не знам да ли је због исцрпљујућег путовања, необузданости медитеранске природе, или због значаја земље којом корачам, свеједно сам очаран својим окружењем. Посматрам манастирске зидине. Шаренолике после многих надоградњи и поправки, оне истичу дуговечност заједнице која је центар српства. Посматрам влажну калдрму. Волим што је камен клизав. Подсећа ме да сам човек. Да увек могу да се оклизнем. Захвалан сам за знојаву путничку одећу и за позната лица која ме дочекују. За манастирски ратлук који диже из мртвих. Захвалан сам јер сам жив.

Манастир је мирно место. Сваки дар који ти дође у сусрет прихваташ, јер је из љубави. Зато што знаш са које је лозе плод који једеш, и које испекао хлеб који је пред тобом, ко је очистио тепихе, а ко изгланцао прозоре на цркви. Само у таквој заједници можеш да скинеш оклоп који те брани од спољашњег света и оголиш оног човека унутра. Да пригрлиш људскост и зарониш у природу. Зло је попут поплаве, а Хиландар је попут куће сазидане на стени. А ако је мудрост склањати се од зла, није ли најмудрије постати монах?

Волео бих да знам како је када останеш. Када нигде не журиш и ништа не чекаш. Када те нико не трује злим мислима и нездравим животом. Када проводиш дане у манастирској библиотеци и утапаш се у древне мудрости. Да ли би живот у манастиру био радостан колико и свака дуго ишчекивана посета? Да ли је то слобода о којој сањам? A, да ли стабло може да расте без корена? Да ли би ме мучило све што бих оставио са ове стране мора? Можда би ми манастирски мир убрзо досадио, а онда бих седео на обали и гледао у даљину, присећајући се оног што је било. Али, само се будала саплиће о оно што је иза њега…