Сваком православном хришћанину веома добро су познате хиландарскe велелепне манастирске зидине. Хиландар је ризница која вековима чува наше духовно национално наслеђе.

Још од његовог оснивања, манастир има кључну улогу у православној цркви и духовном развоју Срба. Свети Сава, представник Божији на земљи и узор српском народу, који је и сам корачао по светогорком манастиру, инспирација је монасима са Хиландара да одржавају Православље и љубав према целом свету, и очекујем да се то настави. Монасима сам захвална на молитвама које су упућене болеснима, немоћнима, безбожницима и свакоме човеку којег одликује грешна природа, и док манастир постоји у нашем кратком овоземаљском животу, прижељкујем да се то настави.

По причи мога друга, који је више пута посетио ово Свето место, манастирски комплес, као и сам стил византијске градње којом одише, сваког поклоника оставља без даха. Као жена, услед Аватона, немам прилику да посетим Светињу, али када бих ипак имала прилику да га видим, верујем да ме манастир не би разочарао. Драго ми је што Хиландар отворених руку дочекује посетиоце разноликих народности, који су притом жељни Христа и Његове спасоносне науке. Они представљају преносиоце утисака са Хиландара, онима који услед немогућности нису посетили Светињу, а имају намеру, или би бескрајно волели да то учине.

Данас, српски народ подлеже великим и снажним искушењима. Молитва и љубав се смањују, што ми се нимало не допада. Дакле, наш народ је данас угрожен и због тога сам много забринута. Такође, могу да приметим све мање људи на богослужењима, што ме у великој мери жалости. Хиландар је нада која у срцима православних Срба никада не умире. Светогорски манастир је наш ослонац и утеха у овим суморним временима.

Од Хиландара, који је увек био уз свој страдални народ, очекујем да настави то да чини, мисионарећи и представљајући аутентичну оазу духовности, како некада, тако и данас.