Хиландарска звоне звона. Позивају свакога ко може да их чује, позивају Србе. Позивају на молитву. И данас звоне. Звоне непрекидно. Већ више од осам векова.

Манастир Хиландар је кроз своје постојање преживео доста тога. Горео је и бивао пљачкан. Многи су покушавали да зауставе звоњаву његових звона, и са копна и са мора, са Свете земље и великог Средоземља. Али, нико није успео. Нити ће успети. Докле год је српства, биће и хиландарских звона, молитве и монаштва!

У Хиландар су долазили сви српски владари, сви великани и сви јунаци. Неки од њих су решили да се баш у њему и упокоје. Јер част је умрети на Светој Гори и то треба заслужити. У Хиландару се чува велики део српске историје. Чувају се српске круне и жезла. Чува се застава Лазареве војске, икона Богородице Тројеручице и Богородице Одигитрије, дела монахиње Јефимије, путир цара Душана, многе повеље, канони, богослужбене књиге, а дуго је чувано и Мирослављево јеванђеље.

Хиландар је дар Божији, Светиња над Светињама, једно од највећих обележја нашег народа, наш идентитет. Подигнут је у време рађања српске државности и духовности, у време неприкосновеног Стефана Немање и његовог најмлађег сина, величанственог српског принца, Растка Немањића. Ипак, Хиландар је задужбина целе династије Немањића. Сви су они део себе уткали у њега. Сава и Симеон су га подигли, Милутин развио, а цар Душан довео до врхунца. Надам се да ћу и ја једног дана, као потомак славних предака, када постанем самосталан, помагати овај манастир колико год будем могао.

Пре две године имао сам прилику да посетим ову нашу Светињу. Још са брода, стојећи на његовом прамцу, пловећи Егејским морем и слушајући шум воде, видео сам пирг краља Милутина како се издиже изнад бројних винограда, маслињака и високих светогорских чемпреса, који, прави као војници, чувају и красе ово Свето место. Око мене су достојанствено летели велики, бели галебови. У даљини сам препознао велелепни Атос, једну од највиших грчких планина. Посматрао сам како се губи међу облацима… Након неког времена, на обали сам приметио стари манастир Светог Василија са остацима његовог пирга – Хрусије и знао сам да ће ускоро бити време за искрцавање. Брод се зауставио у луци. Добро се сећам тог тренутка – свог првог корака на Светој Гори. Било је величанствено. Осетио сам да ступам у неки потпуно други свет. Шетао сам сатима хиландарским метохом, макадамским путем, утабаваним вековима. Пролазио сам путевима којима су некада давно ходили сви српски великани. За време те шетње, решио сам да се на кратко издвојим из групе. Стао сам. Завладала је тишина. Био сам свестан да сам се први пут нашао сам на Светој Гори, међу њеним високим дрвећем и пустињски осушеном земљом. Осетио сам мир. Ништа друго више није постојало.