Размишљајући доста о овој теми, дошла сам на идеју коју бих изнела у овом раду. Будући да смо у школи помињали основне информације везане за манастир Хиландар, знамо где се налази, ко су његови оснивачи, и како је манастир добио свој назив, мислим да то није довољно, и да је потребно предузети нешто како би млађа деца и старији људи сазнали зашто је он значајан, пре свега за нашу српску културу.

Када сам видела тему овогодишњег конкурса, почела сам много да размишљам о њој, и шта заправо очекујем… Доста сам се распитивала, питала многе пријатеље да ми кажу шта заправо знају о Хиландару, али сви су ми увек говорили исто, само основне податке; нико није залазио у дубину, уз причу о значају Хиландара, и зашто треба да га чувамо, ценимо и поштујемо. Неки су ми само одговарали где се налази и ко га је основао, али даље нису знали. Питала сам млађег брата и сестру такође, шта знају и шта очекују. Када су отпочели причу, сетила сам се часова верске наставе у Основној школи, док смо причали о тој теми; увек бисмо прелазили на историјски део; ко су били Немањићи, што јесте заиста важно, али значај који Хиландар има за српску културу и образовање није се пуно помињао.

Имала сам ту част да са професорима и пар ђака своје школе упознам оца Методија, који нам је представио начин живота којим они живе у манастиру Хиландару. Многи људи то не знају, и питају се шта их је заинтересовало да оду у манастир Хиландар. Током конверзације коју смо водили, отац Методије нам је рекао да ће у Земунској гимназији направити и одвојити посебан одељак у којем ће се налазити многе иконе, и како ће нас, заједно са неколицином чланова манастира Хиландара посетити.

Мислим да нам фали додатна едукација и знање везано за Хиландар, а да нам је оно заиста неопходно, јер лепо је знати о најзначајнијем манастиру за нашу културу, о којем треба причати са поносом.

Када сам следећег дана дошла у школу, сви су се окупили око мене, како бих им испричала јучерашње искуство; изразито ми је било драго, јер су ме са одушевљењем гледали и слушали док сам им говорила.

Деци, било основцима, средњошколцима, фали прича; увек ће се сви заинтересовати за конверзацијски део, пре него за читање књига и сувопарно учење. Мислим да би све школе требало да имају бар по једну икону, која ће децу подсетити на манастир Хиландар, док се шетају и пролазе школским ходницима.

Икону коју сам добила приликом сусрета, окачила сам међу остале у одељку који имам у кући, и када год ми пријатељи дођу на ручак, свакоме икона Богородице Тројеручице западне за око; шири посебан сјај и светлину… Са поносом истичем како сам је добила и драго ми је што сам заслужна за тако нешто.

Уколико нам се заиста остваре поменути планови, посета о којој смо говорили, ђаци који би били присутни, верујем да би задовољно преносили искуство на млађе генерације, као и на ђаке из других школа, зашто да не, таквих прилика ретко има…

Важно је едуковати се о ономе што нам је заиста важно, и мислим да би нам манастир Хиландар, његови чланови, могли помоћи у томе, мотивисати нас и скренути нам пажњу на веома важну ствар.