Још од средњег века, људи су имали потребу да се осаме. Да буду сами са собом. Са Богом. Са људима који горе у истој тој жељи. Да разумеју чари живота. Спор темпо живота. Мир. Тишину. Појединости на које ми нисмо навикли. Спознавање самога себе. А не уклапање у калуп какав нам је наметнут.

Сматрам да је то прави живот. Живот какав, ја лично, не бих смела да се усудим да водим. Живот километрима далеко од куће. Од породице, пријатеља. Од своје домовине.

Живот у заједници. У заједници са неким непознатим људима. Можда су им, пак и слични. Можда су из истих разлога тамо. Неке су исте муке довеле. А некима је то животни пут. Бити на Светој Гори. На том месту, са тим људима. Проводити дане у раду, миру и слози. Проводити дане са Богом. Без телефонских уређаја, који нам одузимају толико времена, а да ми тога нисмо ни свесни. Одвлаче нас од реалности. Од социјализације. Људи око нас. Од физичког додира. Хиландарски монаси су одолели искушењу савременог живота и технологије. Зато они, засигурно, воде испуњеније животе од нас. Не проводе дане листајући друштвене мреже. Не одузима им већина дана посао који чак ни не воле. Имају жив контакт. Конекцију. Чистих су мисли. Као и чисте главе.

Искрено, ја им се дивим. Тој одлучности и тој храбрости. Јер тога треба имати у неизмерним количинама за доношење такве одлуке. Одлуке за пут на Хиландар. Доживотан пут. На заклињање Богу. На верност, поштење. На веру. Веру, која их је тамо и довела. И која ће им тамо бити једини ослонац и потпора. Мотивација. Разлог да лежу свако вече. Да се буде свако јутро. Због које се моле. За спасење душе. Да смрт не чекају у страху. Већ да је ишчекују у неизвесности да виде Бога. И да са њим ступе у вечну љубав и јединство.

За мене је то живот. А не оно што ми називамо животима.