Колико смо и како залутали и пропали као нација и друштво? То је тешко рећи, али треба позитивно приступити тој теми. Нисмо залутали скроз и да се то поправити. И даље постоји огроман број људи који су здрави, разумни и довољно патриотски настројени, који помажу у оздрављењу Србије. Већина то чини малим стварима, професори који ђацима указују на то и причају о здравим вредностима, јавне личности и глумци који такође то раде, родитељи који здраво васпитају своју децу и монаси који се моле за нас.

Некако ми делује да питање, ,,Шта очекујем од Хиландара?”, и није баш на свом месту. Нисам сигуран да смо заслужили да очекујемо ишта. Шта Хиландар очекује од нас? Како монаси гледају на наше друштво?

У нашим животима се уопште не прича о Хиландару. Ретко кад и чујем да неко иде на Хиландар, а ваљда то треба да буде обавеза да се бар једном у животу оде на Свету Гору.

Постајемо све мање свесни света око себе, и то буквално мислим када то кажем. Сви живимо у конфор зони; постали смо лењи и заборавили смо ко нам је омогућио да сада живимо у Србији и причамо наш језик. Много крви наших предака је проливено и велику су муку прошли, а ми то заборављамо. Можемо да им се одужимо макар тако што ћемо више вредновати манастире које су нам оставили и ценити то кроз то што су учинили за нас, а то монаси раде. Тако да се опет поставља питање, шта Хиландар очекује од нас?